TRAŽIO SAM PROSTITUTKU U BEOGRADU: Evo da li sam uspeo i koliko to košta!

Dating > TRAŽIO SAM PROSTITUTKU U BEOGRADU: Evo da li sam uspeo i koliko to košta!

Click here: ※ TRAŽIO SAM PROSTITUTKU U BEOGRADU: Evo da li sam uspeo i koliko to košta! ※ ♥ TRAŽIO SAM PROSTITUTKU U BEOGRADU: Evo da li sam uspeo i koliko to košta!

Zbog cega su kafici puni u Srbiji? Tako da u Srbiji nebi vise radio ni kao direktor najace firme koju drzi moj rodjeni brat….

Pravo da ti kažem uplašio sam se ko će to da plati. Pitam ga, šta ti je? Zapravo, Kum je uvek bio sa njim. Poslodavac mi je poslao ugovor putem Email-a, što očigledno nije dovoljno te sada čekam da mi potpisan original stigne poštom. Sasvim je drugi ugao gledanja kada kreneš da tražiš radno mesto, kada ti deca krenu u školu, kada uzmeš kredit, rentaš gajbu ili radiš dva posla istovremeno. Od kada sam prestao da radim i sam krenuo da tražim posao u većini slučajeva sam se sretao sa poslodavcima koji bi želeli da budu i zamišljali su da su kao Mercedes ali kada nude uslove dobiješ osećaj ko da se voziš u Zastavi... Još samo da se radi pedantno i eto i nama tih sjajeva, glamura,šopinga,dobrih kola, standarda…. Na početku moram da se ogradim - tema ovog posta jeste bliže uputstvo o podnošenju zahteva za radnu vizu u Nemačkoj, po osnovu zaposlenja, ali...

Ne moze biti da je problem u tolikim ljudima, mora biti da je nesto do ovog podneblja. Srbija je odlicna zemlja za tajkune i kriminalce ili za ljude sa mnogo novca. Kad ti je porodica zbrinuta i kad ste svi zajedno.

TRAŽIO SAM PROSTITUTKU U BEOGRADU: Evo da li sam uspeo i koliko to košta! - Ipak, to ne znači da na ulicama Pariza nećeš videti prosjake, Nigerijce koji prodaju satove, prostitutke iz istočne Evrope.

Ostao sam u Srbiji jer nisam hteo da mi deca govore nemačkim jezikom. Mogao sam da odem, pola moje porodice je tamo, pola ovde. Išao sam godinama, na razna mesta i tražio najbolju zemlju, čitao analize i proučavao zakone. Malo je falilo da ostanem preko, ali ipak sam rešio da probam još jednom i ako ne uspem onda idem. Kad je bilo naše vreme da pravimo porodice, da pokrećemo firme, da osvajamo medalje, da pravimo decu, da putujemo, da cvetamo, e tada su počele sankcije i ratovi koji su trajali celu jednu dekadu. Cvetanje je odloženo do daljnjeg. Većina cveća više nikad nije cvetalo, mnogo ih je uvenulo, a neko je procvetalo kako cvetovi retko gde cvetaju. Možda nećete biti u prilici da prođete zapad u meri kojoj sam ja, možda ćete biti zauzeti poslom i vraćanjem kamata, možda će vam deca već biti u školi kada skapirate neke stvari… zato pročitajte. Ljudi koji pišu te stvari obično nisu pomerili dupe iz Srbije i projektuju svoje jadne živote u tekstove koje pišu. Žalosno je što takve poruke pola naše omladine drže u stanju polu-paralize i iščekivanja. To je filozofska rasprava o lažnom narativu ili floskulama koje se koriste u statistici. Recimo mediji i knjige potenciraju priču o uspehu malog broja startupa, pa onda mi mislimo da je to prava stvar za uspeh u životu. Istina je da možda 1% startupa uspe i o njima bruje mediji i pišu se knjige. Ipak, onih 99% koji finansijski propadnu nikada ne dospeju na naslovne strane jer to nikom nije zanimljivo. To je primer lažnog narativa. Tako 1% naših ljudi koji odu u inostranstvo naprave sjajan uspeh i o tome svi pišu. Niko ne spominje tužne priče, život na socijalnom, tugu, rasturene porodice, otuđenost, dugove… Znate, uspeh preko noći nije normalna situacija, to je anomalija. Taj 1% je ili imao sreće ili bio izuzetan po svim merilima i vrlo verovatno bi uspeo i u Srbiji da je ostao. Ako si vrhunski stručnjak, sportista ili ako imaš jake veze tebi je uspeh svuda gotovo zagarantovan. Ono što treba da znate je da bez znanja jezika i nekog zanata, teško da ćete dobiti preko neki dobar posao. Učenje jezika i zanata je skuplje kada odete preko zato gledajte da sa tim završite kod kuće. Za mene je Srbija startup raj Jednom prilikom smo bili u Beču. Zakupili smo predivnu vilu u Alte-Donau delu grada. Vlasnici vile su imali trampolinu u dvorištu pa se naš mali igrao sa njihovom decom a mi bi smo ćaskali. Muž je bio austrijski visoki diplomata, a žena je radila kao učiteljica u internacionalnoj školi. Proveli su 15 godina na radu u Mozabiku i vratili se u Beč. Zna on da se ja bavim web-om i ja objasnim da gledam da možda sa porodicom pređem u Beč. On se oduševi, ponudi da klinac krene u tu internacionalnu školu i tako to… bog zna kako. Međutim, kako priča dalje odmiče kaže da je on sve svoje pare napravio u Mozambiku i kako to ne bi tako uspeo u Beču jer postoji čvrsta zakonska regulativa, velika konkurencija i da šta god da uradiš uvek neko ima više para i može da napravi bolje. Reče mi da je iz njegovog ugla možda lakše napraviti posao u Srbiji. Jer tamo tržište nije zasićeno, pola zakona je realno idi-mi-dodji-mi a za mnoge nove stvari nema pravila. Reče mi da to treba imati u vidu kada prelaziš iz Srbije u Beč. I tu se ja zamislim… Znao sam da je čovek u pravu. Tamo te niko ne čeka raširenih ruku. Sve pozicije na suncu su već zauzete, ali možeš da se smestiš negde u senku. Sve je skuplje i treba ti puno novca da bi uspeo preko. Jedan prosečan programer tamo košta 3x više neko u Srbiji, poslovni prostor košta 4x skuplje, porezi su veliki, već postoje firme kao tvoja ali one su na domaćem terenu sa svojim prijateljima i vezama. Sa druge strane, internet ti danas omogućava da radiš odakle hoćeš. Možeš iz svoje sobe pokrenuti. Srbija je jedno od najboljih mesta na svetu da pokrenete IT posao. Često slušam podcast-e bogatih amerikanaca kako je život recimo na Tajlandu ili Ekvadoru sjajan jer su cene neverovatno niske. Recimo plate zaposlenih, privatni lekari, privatni vrtić, kupovina stana… Međutim, kada uporedim te cene to je slično kao kod nas. Jednom prilikom sam hteo da prebacim posao u San Francisko, ali sam shvatio da mi za taj pokušaj samo u prvoj godini treba najmanje 150. Pa ko te tera da otvaraš firmu u Srbiji? Prvo pokreni posao pa ako krene ti onda otvori firmu. Ili otvori US ili Hong Kong firmu i vodi posao online iz Beograda. Biraj gde ćeš da platiš porez. Sa stranom firmom nemaš problem oko -a. Lakše ćeš ovde naći kvalitetne ljude da zaposliš i koštaju 2-3x jeftinije. Imaš prednost domaćeg terena, koristi to. Nisam jedini koji je ovo primetio. Veliki fondovi su bacili oko na startup-e u Srbiji, brojne inostrane agencije za zapošljavanje su vrlo aktivne preko , ima i stranih koje su prebacile većinu svojih zaposlenih kod nas. Na kraju znam nekoliko domaćih startupova koji biraju da u Srbiji plaćaju porez na dobit. Tužne priče i čežnja Kada odeš u Evropu, uvek se oduševiš kako sve funkcioniše i kako su ljudi ljubazni. Trebaće ti godine da shvatiš da je taj osmeh poslovan i da je okolina nažalost često šovinistička ispod sjajne glazure. U Evropi ćeš uvek biti dođoš u prvoj generaciji. Možda će tvoja deca biti prihvaćena, ali kod tebe će uvek prepoznati taj akcenat. Obrati pažnju u koju zemlju ideš jer je bitan mentalitet. Većina zemalja Evrope je imala loše vladanje za vreme II svetskog rata jer neki su narodi tada nestali… I danas malo-malo pa imigranti su problem. Sirijaca i Avganistanaca ima milion, a pre njih su došli kinezi, filipinci, turci i indusi koji rade za male pare. Imaj u vidu da i u zemlji u koju ideš, takođe imaju nezaposlene i da jedva čekaju tebe i tvoju porodicu na socijalnom. Da se razumemo ja obožavam da putujem. Volim Evropu, prošao sam dosta zemalja, volim da učim jezike, visim po muzejima i uživam u restoranima. Ali, biti turista i biti gastarbajter su dve potpuno drugačije stvari. Ja dođem na par nedelja, imam novca i slobodnog vremena. Svi su ljubazni i život je lep. Sasvim je drugi ugao gledanja kada kreneš da tražiš radno mesto, kada ti deca krenu u školu, kada uzmeš kredit, rentaš gajbu ili radiš dva posla istovremeno. Upoznao sam neke naše ljude koji rade preko, pažljivo slušao i proučavao njihove sudbine. Nije sve u visini plate. Po nekoliko njih živi u iznajmljenim stanovima, bez dokumenata ili sa privremenim dozvolama boravka. Mnogi nemaju decu, jer nema se vremana i juri se taj novac. Da ne pominjem one jade koji ostave decu kod baba i deda u Srbiji, a oni odu u beli svet da zarade. Često ta deca odlutaju u tamne koridore života i uglavnom nikad ne oproste svojim roditeljima. Jedna od glavnih poruka je da se ide u inostranstvo jer je tamo bolje. Zašto je normalno otići iz zemlje i ostaviti svoje roditelje? Zašto to učimo svoju decu? Valjda je normalno da se porodica drži zajedno, da moja deca rastu sa babom i dedom? Zar je bolje plaćati i odvoditi decu u vrtić? Zar je bolje plaćati bebisiterke? Amerika je tek posebna priča. Znam za ljude koji nisu mogli ni roditeljima na sahranu da dođu zbog papira. Znam za jedan dobrostojeći par koji se vratio jer je žena zatrudnela, a tamo trudnoća može da košta i 150k ako se malo zakomplikuje. Vratili se da se žena porodi, sa idejom da će se posle opet vratiti tamo. Mnogi ovde dolaze da popravljaju zube. Da ne pričam o psihologiji. Čežnja je zajebana emocija. Tamo si kao uspeo, a čezneš za ovim ovde, …za porodicom i prijateljima. A, onda kada dođeš pljuješ sve ovo ovde, hvališ ono tamo preko i svoj uspeh tamo. Posle se vratiš i opet ko hrčak uđeš u onaj točak da ga zavrtiš, znaš da po njihovim merilima nisi bogat, udari te čežnja i sve iz početka. Šta znači uspeti u životu? Pitanje je šta ti u životu smatraš uspehom? Ako je tebi uspeh da dobijaš redovno platu, da imaš za pojesti, obući i na more otići onda ok, ali realno to je samo zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Ako znaš nešto da radiš, ti možeš pokrenuti svoj posao. Ako ne znaš, onda se obično moraš negde zaposliti. Na zapadu je to sve isto. Ja tamo ljude delim na vlasnike i radnike. Vlasnici su obično starosedeoci koji u svom vlasništvu imaju nekretnine ili uspešne firme. Radnici kod njih dobijaju platu i od njih rentaju gajbe. Da bi uspeo moraš pokrenuti svoj posao ili postati vlasnik nekretnine. Tek tada hrčak može ponekad da preskoči svoj točak, da ima slobodno vreme i da malo uživa u životu… Da li me pratiš? Dakle, firma ili nekretnina! Sve ostalo je privremeno. Možeš ti privremeno biti na sjajnoj plati kod nekoga, konobarica ili programer to je potpuno nebitno. Ali, pravi uspeh je biti svoj na svome, biti gospodar svoga vremena. Prosečne plate na zapadu su velike u odnosu na Srbiju, ali u odnosu na zapad to nije previše novca. Potrebno je mnogo više da bi uopšte prišao srednjoj klasi tamo. Za početak trebaš biti vlasnik svoga stana ili da imaš svoju firmu jer to obezbeđuje laganu akumulaciju kapitala. U suprotnom, bolje se vrati nazad kući i sa tim parama koje si zaradio preko napravi sebi ugodan život ovde. Ovde ne moraš napraviti milione da bi bio bogat, dovoljno ti je deset puta manje novca da bi imao taj životni stil milionera jer. Nije bogatstvo u parama, već u slobodnom vremenu, u druženju ili kad se baviš onim što voliš. Kad ti je porodica zbrinuta i kad ste svi zajedno. Geografsko-klimatske prednosti Geografski naša zemlja je jedna od najlepših u Evropi. Nije zaleđena, nije ispod nivoa mora, nije kamenita, zelena je i klima je umerena. Ovde rodi sve što posadiš. Bio sam u Belgiji, pola godine kiša. Bio sam na Kipru, pola godine pustinja. Imam drugare koji žive u Francuskoj, pa jedva čekaju da dođu do nas i vide sunce. A, šta onda reći za još severnije zemlje? Imam drugara u Los Anđelesu, jednom pričamo telefonom i on nešto u depresiji. Pitam ga, šta ti je? On kaže kako se smorio jer svi idu negde u Grčku ili Italiju na odmor a on nigde. Mi smo okruženi lepim zemljama za letovanje… Jadikovka o kriminalu, političarima i pokretanju posla Kažu kako je ovde veliki kriminal. Eh, pa ima ga i tamo. Evo na primer, moj rođak živi u Strasburgu. To je glavni grad Evrope, tu je Evropski parlament… Jednom pričamo telefonom i on mi zaprepašten priča kako su dva turka koji su vlasnici nekog lokala brze hrane tukli jednog francuza pola sata na ulici. Masakr, tukli ga i nogama i palicama. Komšije su zvale miliciju dva puta. Čovek krvav ostao da leži na ulici, posle 40 minuta se probudio, ustao i otišao. Milicija nikad nije došla jer nisu imali slobodnih vozila u tom trenutku. Jebiga, svuda u svetu imaš Karaburmu i Dedinje. Neko kaže kako su naši političari veliki lopovi, kako je Vučić nesposoban, ima ružna usta i kako… Šta me briga kakva su mu usta i da li je lep? Mogu ja da ga ne volim, ali treba da poštujemo instituciju predsednika države. Znate… mi još uvek imamo državu, a možemo i da je nemamo. Taj predsednik je do pre jedan vek bio turski beg ili austrijski kaiser. Držite do sebe i prestanite da pridajete toliki značaj političarima. Nisu oni toliko sposobni, ni pametni. Njihov uticaj na vaš život je minoran, ali su sjajan izgovor da nikada vi ne budete krivi. Kakve veze ima da li je na vlasti Nemac, Turčin ili Srbin? Ko je na vlasti nema veze sa mojim patriotizmom. Ja ću gledati da se snađem u svakom slučaju i svakako ne očekujem da me neko od njih zaposli. Hvala meni ne treba. Jel vama to treba? Mislite da političari na zapadu ne kradu? Kradu, ali je to pravno bolje pokriveno. Pitajte pravnike videćete da pravda i pravo nisu isto. Kada provedete dovoljno vremena na zapadu, tek onda počnete da primećujete njihove političke zavrzlame. Ta priča oko krađe je zapadna floskula. Kakve veze ima što je Gadafi ili Sadam imao milijarde kada je narod živeo u miru, zdravstvo i obrazovanje bili besplatni i biznis cvetao? Jel sad bolje posle bombardovanja? Nije prihvatljivo da politički vođa ima milione, ali je prihvatljivo da zapadna sila koristi poreske milione za osvajanje drugih zemalja? Treba da znate da cenite ono što imate. Ako sediš u kafiću i žvaćeš slamku kako nemaš posla. Sedi tu i samo shvati da ti ustvari uživaš. Toga nema u Evropi, tamo su kafići prazni u toku radnog dana. Ustani i uradi nešto ako umeš i želiš. Samo nemoj da kukaš. O demagogiji i demokratiji Morate imati u vidu da je naša zemlja izgubila par ratova i da smo mi kao društvo zbog toga u depresiji. Mnogi se nisu dobro snašli. Ipak, to ne znači da na ulicama Pariza nećeš videti prosjake, Nigerijce koji prodaju satove, prostitutke iz istočne Evrope. Ide mi na živce demagogija koje se koristi u obliku raznih tumačenja definicija demokratije, slobodnog tržišta i slobodnih medija. Demokratija to je kada u medijima objasne i onda to većina aminuje. Investicije su kada stranci dođu i dobiju promenu zakona i subvencije. Slobodno tržište to je kada su njihovi proizvodi jeftiniji i naše fabrike propadnu, a slobodni mediji su tu da nam sve to objasne i začine sa farmama, crnom hronikom i predviđanjima o kraju sveta. Naša zemlja izgleda loše samo kada se poredi sa zemljom kao Nemačka, ali to je opet relativna stvar. To je kao da porediš babe i žabe. Nemci su tačni, precizni, plaćaju porez, poštuju zakon i jako se brinu o integraciji — treba imati u vidu da je par vekova inkvizicije učinilo čudo za mentalitet i efikasnost zapadne Evrope. Meni recimo ne odgovara što je sve tako striktno tamo, što su ljudi tačni i hladni… ali sa druge strane zato kod njih nema rupa na putevima kao kod nas. Mi smo na pola puta između istoka i zapada, kod nas ima više korupcije, ali zato je život ležerniji. Kafići su puni, ljudi se više smeju i plaču, malo je haotično… Dugo sam bio poniženi zarobljenik tih floskula, ali sam na kraju shvatio. Ima tu malo političke propagande koju pojačava lokalno izazvan eho. Mediji nam objašnjavaju kako smo nekulturni, nedemokratski, nazadni i mi se non-stop trudimo da budemo bolji i konačno uđemo u tu Evropu, a oni nas žedne prevode preko vode. Ta demokratska Evropa je pre 50 godina besila naše ljude na Terazijama, a danas nas uče demokratiji. Imamo mi i demokratiju i kulturu, ali sedimo hipnotisani za televizorom i internetom. Što se mene tiče najvažniji spomenik Evrope u Beogradu. Podsetnik da se ne zalećemo. Postavlja se pitanje da li treba da idemo u Evropu. Dragi moji uzmite mapu, Srbija je u Evropi poslednjih par miliona godina. Poruka za kraj Nekim ljudima bi bilo dobro svuda, i u Srbiji, i u Americi, jer umeju da se snađu ili su izvrsni u nečemu. Nekim ljudima ne bi bilo dobro nigde ni u Srbiji, ni u Americi. Neki ljudi ne umeju da cene ono što imaju, a mnogi ne znaju šta žele… a internet je idealan medij da se ta poruka amplifikuje i prenese svuda. Drago mi je da ima puno mladih ljudi koji su iskoristili ovu situaciju i žive lokalno a rade globalno. Govorim o desetinama hiljada ljudi. Samo na upworku ima preko 30k naloga iz Srbije. Nemoj lupetati gluposti o tome. Moj kum je moler. Jednom prilikom sam imao mogućnost da mu sredim posao na zapadu. Pa smo pričali i računali koliko bi zaradio tamo, međutim kada se sve sabere njemu se nije isplatilo. Eto, zna čovek zanat. Ne znam ni jednog dobrog majstora koji ima problem da nađe posao. Svakog od njih moraš da čekaš par nedelja da dođe da radi kod tebe. Moja poruka je da nije do zemlje, već je do vas i načina kako gledate na stvari. Ostani i pokreni se. Ili idi, jer čovek nekad mora otići da bi se vratio i neke stvari shvatio. Jednom prilikom nama je malo falilo da odemo. Eto jebiga, kako dalje… Ja ne idem nikud. Vi kako hoćete… · Upravo tako, a ja bih dodao, po meni, kljucnu stvar, zivot bez stresa. Brat mi zivi godinama u inostranstvu, i za razliku od vecine gastarbajtera ima kancelarijski posao u drzavnoj firmi. Ja sam za razliku od njega, kao i pisac eksta, odlucio da ostanem i napravim nesto na rodnoj grudi, i moze se reci da sam za nase prilike delimicno i uspeo u tome. Kad se povuce crta, ja vecim delom godine zaradjujem vise od mog brata, ali za razliku od njega nemam ni radno vreme i svakodnevno sam izlozen pritisku i tenzijama, koje ti pruza poslovno okruzenje u Srbiji. Tako da kad bih mogao ponovo da biram svoj put, definitvo bi krenu stopama svog brata. Mnogi ili možda čak i skoro svi žele da se vrate, ali ne mogu. Dom je tamo gde ti je porodica. Imaš samo jednu grešku — kad kažeš da je uticaj političara na naše živote minoran. Taj deo je razlog za sve negativne komentare na tvoj tekst. Na zapadu su stvari sistemski bolje rešene, poslovno okruženje je bolje, stvari funkcionišu onako kako treba, u Srbiji je veći kvalitet života, ljudi su dobri, stvarno se druže a ne samo preko facebooka. Veruj mi, svi ovi što negativno komentarišu bi hteli da ujutru zarađuju na zapadu a popodne žive i troše u Srbiji. Problem sa Srbijom je sa onim delom za koga su političari plaćeni da ga razje.. Srbija i veći deo sveta pod ekonomskom su okupacijom finansijskih institucija i korporacija sa zapada što nema nikakve veze sa državama iz kojih okupatori dolaze — kapital je nadnacionalan. Problem su domaći izdajnici u obliku sitnih lopova — takozvanih pilićara, koji za sitne pare prodaju sve ono što je vredno u državi i uništavaju sve što je dobro. Zaposlili su na stotine hiljada svojih rođaka i istomišljenika u državne institucije, dali im pozicije da odlučuju o sudbini drugih i podelili im dobre plate. Pre 30 godina niko nije čekao po 6 meseci za pregled kod doktora ili slikanje, a danas niko ne zna zašto mora da čeka na slikanje kad imamo nov MRI. Epa zato što su ti potkupljeni političarii njihovi državni činovnici reformisali dobar sistem i izmislili zakone koji zabranjuju doktoru da obavi npr. Na sličan način uništili su i školstvo i sudstvo i privredu i sve ostale sfere života sa krajnjim ciljem totalne okupacije i uništenja onoga najvrednijeg — ljudskog duha. E zato su se u Srbiju vraćali mnogi poput Skerlica, Cvijica, Kostica, Pančića, Mike Alasa, Zujovića i ostalih — jer su želeli da pomognu. Teška se donosi odluka da se ode u inostranstvo, još teže je doneti odluku da se vratiš jer znaš da te tamo čekaju dobri ljudi ali i sistem koji radi protiv tebe i tih dobrih ljudi. Sa vremenom se ljudi umore od borbe sa mlinovima na vetar. Povecanje plate ti niko ni ne nudi, moras sam da trazis, ali isto tako moras da budes svestan da taj cin moze da se shvati kao nepristojnost, pa da padnes u nemilost posle koje ti sledi pakao na poslu. Ratne veterane na njihovu srecu nemaju…Imaju profesionalne vojnike, koji ako raskinu ugovor, ne dobijaju nista od drzave. Uzgred, da bi postao vojnik, prolazis kroz obuku i tretman, nedostojan ljudskog bica, koja cesto ukljucuje batine i silovanja muskaraca, a pogotovo zena, tako da niko normalan i ne pomislja da se bavi time. Uzgred, cisto sumnjam, da bi bilo koji australijanac ikada trazio bilo kakvu naknadu, ako bi kojim slucajem morao u rat da brani parce svoje zemlje…Ja sam bio na Kosovu 37 dana, pa i nikada nije palo na pamet to da naplatim,To je moja zemlja i moja duznost, kao sto je bila duznost mog pokojnog caleta, koji je kao klinac od 15 godina bio u partizanima i dede i pradede pre njega, koji su za svoju zemlju ratovali ko zna gde i ko zna koliko.. Jng, takav smo narod, kurcevit, pa svaka generacija zavrsi na nekom frontu…Elem, da se vratim na temu, skolovanje je daleko od besplatnog u svakom smislu.. Ukoliko imas, a 99% nasih ljudi nema, pare da dete posaljes u dobru privatnu skolu,dete ce ti iz iste izaci dobro obrazovano, nece biti vaskavo i prebijano svaki drugi dan i naucice po nesto ali posto su te skole u vecini slucajeva samo muske ili samo zenske, postoji velika verovatnoca da ti jednog dana dodje kuci, dovede pripadnika istog pola i predstavi ga kao svog partnera…Fakultet? Misaona imenica, ako nemas pare. Moze, ali da uzmes kredit od banke, koji ces, ako uspesno zavrsis fakultet i nadjes zaposlenje u struci posle toga, da vracas dugi niz godina u srazmeri recimo 1:5. Dakle ako si pozajmio recimo 100 soma, vratices im barem 500, sto opet nije strasno ako ponavljam, nadjes posao u struci… Biro realno sluzi kao evidencija nezaposlenih, posto nikada nisam cuo da su nekome nasli posao…Da ne gresim dusu, na biro i idu samo oni koji nece da rade, tako da je razvijena, cudna ali delotvorna vrsta simbioze…I na kraju, da prodjes sve prepreke i uspes da napravis te pare o kojima svi mastamo, UVEK ces biti gradjanin drugog reda. To ne vazi za Australiju, nego za bilo koju zemlju na svetu…A, zasto se ne vracamo? Zato sto nemamo gde…Vreme leti, deca ti krenu tamo u skolu, imas jedan, drugi, peti kredit, samo jos ovo, samo jos ono i na kraju prodje zivot.. Australija, za razliku od Amerike, jos uvek nudi neverovatne mogucnosti kako za pokretanje sopstvenog biznisa, tako i za pronalazenje pristojnog, dobro placenog posla sa vise nego fer uslovima. To sto Vi niste culi da je biro nekom nasao posao ne znaci apsolutno nista. Mozda i najlepsi deo Australije je upravo taj sto u skoli mozete da vidite i upoznate decu bukvalno svih naroda i narodnosti. Na roditeljima je da ih uce toleranciji i jednakosti, posto gotovo sve u tom dobu polazi od kuce. Slazem se da je visoko skolstvo skupo, maltene nedostizno cak i za Australijance vecina studenata dolazi iz Azije , medjutim fakultet ovde nije neophodan za uspeh. Potrebna je ambicija, neprekidno sirenje privatne i profesionalne mreze, upornost, istrajnost i upijanje Australijskih vrednosti. Ovo poslednje je najteze za nase ljude, zbog cega vecina odustane i onda pise ovakve komentare. Nikada nije lako promeniti zemlju u kojoj zivite i poceti ispocetka ali ukoliko ste vredni i radni, Australija ce Vam zauzvrat mnogo dati. Ne uzimajte zivot u njoj zdravo za gotovo. Upravo je objasnio da i tamo policija kulira, skolovanje itekako nije besplatno i privilegija je ili hipertalentovanih ili bogatih pričam o fakultetskom nivou. Za druge kontinente ne znam, ali znam za Evropu ponešto. Ja u Beneluksu plaćam zdravstveno svaki mesec oko 30 evra kao dodatak na osnovni paket od posla. To na platu od 2000evra neto nije ništa posebno, a pokriva maltene sve. Ovo što Vi pišete vazi, možda, za Ameriku, za Evropu ne. Zdravstvo se plaća svuda, i u Srbiji, samo ljudi to ne osete jer im se automatski skida godinama sa plate ili plate roditelja. Ako stranac poseti Srbiju i pozli mu, nema osiguranje, operišu ga, da li je OK da to ne plati već da se to skine od gradjana Srbije, a za njega nikom ništa? Sve privatne laboratorije u Srbiji…jedna mala analiza 1000 dinara, a prosecna plata 30. Sve firme koje se dovode u Srbiju, Lir, Delfi itd ljudi rade za 300 evra, odmor na pištaljku, novine pišu da nose pelene…to Vama ne deluje kao robovlasništvo? Ja u Belgiji radim mnogo zaista, ali isto tako imam 30 dana godišnjeg, mnogo praznika slobodnih, i živim normalan život. Školovanje — besplatno i u BE, odnosno za njihove plate skoro pa besplatno. Što se tiče pljuvanja po svojoj zemlji — ko je kao ja rastao za vreme 10 godina pod sankcijama i posle višegodišnjeg guljenja stolice gledao partijsko, rodbinsko i podobno zapošljavanje ne pljuje Srbiju već realno komentariše svoju zemlju. To nije znači da je ne voli. Ja na primer razmišljam da se vratim, ako se ikada za to stvore uslovi. Stvari se popravljaju i blago onima koji u Srbiji lepo zive, ali ako se ne može podržavam odlazak. Lepo je od autora što širi patriotizam, ali on ipak ima specifičnu profesiju. I na kraju za razmišljanje — koji biste Vi koji citate ovaj blog posao dali nekome ko dodje u Srbijiu, srpski ne priča, a engleski natuca — direktora firme odmah i ništa manje? Zato ljudi odlaze i zato se ne vraćaju. Nisu je pustili da udje u toalet u kaficu i gledali su je kao narkomanku. Cekali smo PET sati samo na pregled, dok se ona i mnogi drugi jadni ljudi previjala od bolova i padala u nesvest! Za nebrigu i bednu infuziju! Eto, toliko o civilizovanim austrijancima. Sreca pa smo uplatili zdravstveno osiguranje pred put, pa smo jedva povratili novac! U tome da žive normalan život? U društvu u kojem se znaju pravila igre i račan red stvari? Ušli smo u kapitalizam na mala vrata, i tek smo u posljednjih 5 godina shvatili u čemu je stvar. Za mjesečnu platu se treba dobro pomučiti, i onda slijedi pitanje šta sa istom. Pokazuje jako puno tačnih aspekata koji se ne uzimaju u obzir prilikom odlaska. Ali mislim da malo naginje ka ostajanju u Srbiji, tako da ću napisati nekoliko stvari da vratim ravnotežu u prirodno stanje prema mom iskustvu i osećaju. Pre svega, gleda se iz aspekta IT sektora. Ostali nemaju šansu za start-up. To je današnja slika Srbije. I to nije život, to je preživljavanje. Ali preživljavanje u okolini koju volimo i koju poznajemo. U inostranstvu ima velikih troškova, ali na kraju se ima za sve i još da ostane. Sve su i kola i putovanja u Srbiju i letovanja i zimovanja. I da, radi se i broje se evrići kada se troše. Ali to rade i stranci tj. I to je ta klackalica gde čovek treba da prelomi. Ako možeš da živiš bez srpskih kafića i diskoteka i srpskog jezika, ako možeš sa prijateljima i porodicom da imaš vezu preko Vibera mada ćeš dolaziti 5 puta godišnje, ako želiš , onda razmisli da pokušaš. Ako ti se ne sviđa, Srbija te čeka uvek. Ja sam takođe iz IT sektora. Otišao u Nemačku pre 7 meseci i jedino za čime žalim je što nisam otišao neku godinu ranije, kada sam već stekao neko iskustvo u struci i mogao da dobijem normalnu platu ovde moram napomenuti da je savet iz teksta oko sticanja iskustva negde gde je to jeftinije i lakše — zlata vredan! Nista partija, nista veze, pare ne dam : 2 Prosao sam golgotu lecenja deteta od ozbiljne bolesti u Srbiji. Trebam li reci da 2007 u Srbiji nisi mogao uraditi MRI detetu koje je potencijalno imalo izliv krvi na mozak kao posledicu hemo terapije? Ili mozda da spomenem novije slucajeve dece koja se lece od leukemije gde se roditelji snalaze kako znaju i umeju za lekove? Trebam li spomenuti da im sve punkcije kostne srzi i dalje rade bez anestezije? Kante sa prizemlja kradu na dnevnoj bazi a komsije u nedostatku istih za bacanje smeca koriste lift : 5 Udjete u banku i kazete hocu pare a oni odgovore nema para. Okay meni se to nije desilo ali jeste mojoj baki. Da, tacno je, Svabe su svoje gradjane druge nacionalnosti ubijale, al nesto se ne secam da smo mi bili mnogo bolji u nedavnim ratovima cca 50 godina kasnije. Da super je, rintam po ceo dan za Amere, zaradjujem lepo, imam firmu sjajno. Jednom dana onemocam i ne mogu vise i ostaje mi ona ustedjevina koju cu imati da krckam do smrti i da se molim da ne zivim previse dugo. Moji roditelji za svoju penziju ne mogu ni lekove da kupe. Moja penzija sa mojim davanjima drzavi preduzetnik bila bi 10k dinara, sa time mogu da … uff : 7 Zdravstveni sistem. Zena lekar se onesvesti nekoliko puta, zovem hitnu, hitna odbija da izadje na teren. Bel Medic dodje, sredi situaciju. Ah da, posto imam i tumor na pankreasu i ja imam svako malo MRI koji eto zakazem i cekam samo godinu dana … ili prosto platim privatno. Yep, Srbija je jeftnija. Oh nailazi auto koji vozi 100 na sat biciklistickom stazom aaaaaa … okay zovem policiju … a ne evo ih tu su vec, parkirali su auto na sred biciklisticke staze i krkaju u restoranu pored. Nekome ko je zdrav, nema decu i radi preko Interneta sa normalnim ljudima Srbija moze biti zemlja iz snova. Nemacka i ostale zapadne zemlje su daleko od savrsenih mogu stavise da izdeklamujem jedan poduzi hejt i na temu nemacke , ali ako stavis levo Svabiju a desno Srbiju, imas zenu i porodicu i razmisljas malo duze od sutrasnjeg dana, mislim da je izbor poprilicno jasan. Od prosle godine kada sam se razbolela, shvatila sam koliko je ovaj sistem jadan. U manjim gradovima je stanje jos i gore, ali meni se desilo u Beogradu gde jos i ostaje dosta dobrih strucnjaka. Htela sam da otklonim tumor ispod koze na stomaku jer sam planirala trudnocu. Na kraju se ispostavilo da to nije bila nikakva metastaza i da sam bez razloga u menopauzi u 37. Ako su greske moguce i u Nemackoj ili nekoj razvijenoj zemlji EU, moguce su i tuzbe i otkazi ili ostavke zbog nesavesnog lecenja. U Srbiji nisam cula da se to ikada desilo, a ljudi umiru zbog povrsnosti ili stednje svaki dan! Ja znam za 4 mrtve osobe koje su molile za preglede pluca, debelog creva i kicme, ali ih nisu dobili i rak ih je ubio u narednih 12 meseci. Eto, mozda sam kukavica, ali meni je to dovoljan razlog za odlazak. Ja bih rekao da je ovde velika doza senzacionalizma pristrasno upakovana. Ne razumem zasto se o ljudima koji odu preko automatski govori da rade najteze fizicke poslove. Ove price da samo 1% nasih ljudi uspe napolju su totalna glupost i vredjanje inteligencije. Ja znam dvadesetak nasih ljudi koji su napolju i svi su odlicni u svom poslu, uglavnom visokoobrazovani i ne pada im na pamet da se vrate jer je tamo uredjen sistem. Pa svaka druga porodica u Srbiji zivi na granici siromastva i nece videti letovanje narednih deset godina, ne znaju sta ih ceka sutra, a bolje da se ne dotaknem teme politike i stranackog zaposljavanja. Ispada da su ljudi glupi ako ne probaju i uspeju u privatnom biznisu i sami krivi. Ja preko bare izdrzavam sebe, svoju porodicu i svoje roditelje u Srb i pomazem svojoj rodbini. Letovanje i zimovanje nije problem, pun frizider hrane nije problem, racuni uredno placeni nisu problem, porez nije problem, a da se radi, radi se, I ZNAS ZARAD CEGA I KOGA. Problem je sto se uvek u mislima vracam Beogradu i mestu gde sam odrasla, ali kad se vratim u stvarnosti, SHVATIM DA JA I MOJA PORODICA VISE TU NEMAMO STA DA TRAZIMO. I da nisam napravila drastican iskorak, bila bih i bila sam u masi nezadovoljnih, kriticnih ljudi koji se sluze razmisljanjem : Sta ces tamo daleko, ovde ti je sve. Muka mi je od takvog razmisljanja. Tvoje mesto pod suncem je tamo gde ti je porodica sigurna, gde si postovan a tvoj rad uspesno iskoriscen i gde zarad istog mozes biti ponosan na sebe, SVAKOG DANA, bilo to u US ili Kanadi ili Australiji ili… pak Srbiji. Ima tu dosta cinjenica koje su tacne, ali generalno moram priznati da se ne slazem sa tekstom, jer cesto mesas babe i zabe da se tako izrazim i izvlacis stvari iz konteksta pa ispada mnogo gore nego sto jeste. Na primer, ako je neko u stanju da ostane u Srbiji i pravi biznis — bilo jer ima para, poznanstava, veza ili znanja da napravi startup — taj neko nece otici u inostranstvo da radi najgore poslove i prima socijalno, tj. Sa druge strane ako je neko siromasan u Srbiji, bez poznanstava i veza i nazalost i obrazovanja prica je drugacija. Mnogo je lakse biti ogranicen i sputan u Srbiji nego negde drugde, pogotovu ako nisi u povlascenoj poziciji, a vecina ljudi nije. Ako je nekome borba za opstanak u Srbiji, tom nekome je nazalost bolje da ode van i grca tamo negde 20 godina da bi ili deci bolji zivot obezbedio ili se vratio u Srbiji u bolju pocetnu poziciju. Generalno mislim da ako neko ima razloga da ode taj uglavnom odlazi u nesto bolje ili je budala ako to ne radi i mislim da su retki ti koji odu u losije. Takodje, svi ovi problemi koje si naveo oko socijalizacije i slicno — to je apsolutno tacno i moze da predstavlja problem nekima ali mislim da je to vise licno. Ako zivis u Beogradu a nisi rodjen u Beogradu imaces dosta problema dok i ako se ne prilagodis. Jedini nacin da se to prevazidje je da se ljudi prilagode i generalno odlazak tamo negde i prolazenje kroz taj proces je jako bitna zivotna skola i mislim da to pravi coveka jacim i boljim na duge staze, bez obzira sto je neprijatno i tesko u pocetku. Danas sa 55 godina ne razmisljam da idem, ali jedno dijete mi je u Londonu a drugo u Beogradu. Na svu srecu obe su u lijepim brakovima i dobro pozicionirane, same su se izborile za to. Dok cerku u Londonu muci nostalgija i zelja za porodicom o materijalnom, poziciji na poslu, mogucnostima, ne zelim da pricam, mislim da je u mnogo boljem polozaju nego 80% Britanaca i cilj je da se vrati sto je prije moguce, cim zavrsi sa papirima i dobije jos referenci, cerka u Beogradu mi salje clanke o vojnim vjezbama. Obziom da smo dosli u Srbiju iz BiH u najgorim godinama za sve nas, da smo prozivjeli dosta, da je borba za normalan zivot dugo trajala, a najduzi dani bili dok su me cekali da se vratim sa fronta, svaka pisanija o vojnim vjezbama, Velikoj Albaniji, Srbiji , … stvara onu istu napetost. Licno sam imao sve papire za Australiju i nisam otisao, danas mi je drago zbog toga, nasao sam svoj mir i zadovoljstvo. Moji prijatelji su biseri rasuti po cijelom svijetu i price su razlicite, mislim da je uopstavanje nemoguce, mnogo je za i mnogo je protiv. U svakom slucaju clanak sam prosledio svima u porodici , budi razmisljanje. Prvo sledece okupljanje vjerujem da ce biti posveceno ovom clanku. Pozdrav i hvala za odlican clanak. Ali hajde da vidimo na primeru cistacice u Srbiji i cistacice u Nemackoj. To su 2 razlicita pojma. Zivot ni 1 ni drugoj nije lak ali ova iz Nemacke moze bolje da zivi, dete joj moze zavrsiti fakultet koji je potpuno besplatan za sve, zdravstvo je bolje tamo jer kod nas znamo kako je drzavno a ona nema za privatno. Kod nas ni za 10 god ne moze da kupi auto u Nemackoj moze. Nece voziti BMW al moze kupiti pristojan auto. Moze otici na more i jos bar 2 x dodji do svojih da je mine zelja, nasa cistacica ne moze ni do Vrnjacke. Svaka tebi cast ali ne moze svako otvoriti firmu u IT sektoru i slazem se da je tebi bolje u Srbiji nego napolju ali ti si u tih mozda max 5% a to nije reprezentativna prica. Svako ko hoce da ide neka proba. Lako je se vratiti. Ja sam bio u 2 zemlje EU. Vratio sam se i bio sam 3 god. Od onoga sto sam zaradjivao sam jedva prezivljavao. Sada sam u trecoj zemlji EU i mnogo mi je bolje a dodjem bsr 4x kuci vidim moje i drustvo i to je to. I sam sam se vratio iz USA jer sam želeo da pojedem prasence kad god poželim : ali kao sto neko reče gore kad si sam i imas zna je u rukama onda je Srbija superiška, ispijam visinu kevine plate po prestoničkim klubovima jer sam programer i imam dil sa amerima. A onda su došla deca i ugao gledanja se pomerio. I posao je porastao i nalazim se u onih 5% koji super žive u Srb ali je ovde na žalost sistem tako sjeban da je sjebao i ljude a ljudi sad uništavaju sistem. Bavim se online marketingom i preduzetnistvom. Mislim da je sve relativno. Ambicioznim ljudima je lakse da uspeju u zemlji koja jos uvek nije potpuno uredjena kao sto je Srbija, pod uslovom da rade online. Kod nas ima ova fora sa pausalnim placanjem poreza, pa ako zaradjujes negde izmedju 10K i 50K eura godisnje, to ti se isplati vise nego u bilo kojoj drugoj zapadnoj zemlji da si. Samo na poreze bi morao da im isplatis jedno 30% vise para nego ovde ako si u pausalnom sistemu. Ona fora sa ofsor firmama na zapadu nije bas tako jednostavna. Ti sebi kad tad moras da isplatis dividende ako hoces taj novac da koristis u licne svrhe i tad placas standardni porez na prihod, koji negde moze da ide i do 45%. Vecina ljudi koji ovde rade online ni ne pomisljaju da placaju porez. I niko ih ne salje u zatvor zbog toga. U vecini zapadnih zemalja nikada ti ne bi palo na pamet da porez ne platis. Da se razumemo, ipak mislim da je i kod nas bolje placati porez — pausalno. Sa druge strane, vecina ljudi nije ambiciozna. Ne zele da izgrade nesto vise. Ako si takav i ako je to sve sto ocekujes od zivota, onda mislim da je ipak bolje raditi to u nekoj Norveskoj nego u Srbiji. Pristojnije ces ziveti u toj svojoj prosecnosti. Autor iznosi subjektivne stavove koji nisu pogresni ali se ne mogu podvesti pod opsta pravila. I sam sam preduzetnik koji radi za strance a zivi u Srbiji i vidim prednosti tog nacina rada. Ali takodje mogu reci da bih se za 3 sata spakovao i otisao za posao koji nema veze sa mojim ali koji podrazumeva zivot u normalnoj zemlji. Nisu svi motivi isti, meni apsolutno ne bi smetalo da mi dete govori nemacki. Odgovara mi kada su ljudi hladni i gledaju svoja posla jer sam i sam takav. Niti bi mi smetalo da radim vise nego sada. Opcija ostanak ima smisla ako mozes da se bavis poslom koji volis i od koga mozes da zivis radeci sa strancima. Ali ma kako da radis i koliko da zaradjujes moras svakodnevno da se suocavas sa stvarnoscu — a stvarnost postaje izvor frustracije narocito kada dodju deca pa se zivotne okolnosti promene. Ja bih pristao da nikada vise ne odem u Grcku i da letujem gde god, ako bih na primer, imao bolju zdravstvenu zastitu, sa sebe i svoju porodicu. To u ovoj zemlji nije moguce. Autor posmatra problem samo sa ekonomskog stanovista. Nije toliki problem zaraditi dovoljno za oni koji zele da rade — problem je sam zivot u ovoj zemlji. Stvarnost koja te okruzuje. Pri tom ne mislim na zivot u Beogradu, vec na zivot u provinciji, to je ogromna razlika. Dakle ne zelim da se svakodnevno suocavam sa glupostima koje mi oduzimaju vreme i nerve, iznova i iznova. Nedostaje jos jedna verzija teksta, na primer iz ugla doktora opste prakse, varioca ili inzenjera sumarstva. Domovina je tamo gde mi je dobro. Svako ko je procitao jednu Nusicevu dramu od pre 120 godina shvatio je da se mentalitet ljudi na ovim prostorima nije pomerio za promil. I zbog toga idem tamo gde ce mi biti bolje, pa makar sve to sto si napisao… Nemam vremena da cekam, imam samo jedan zivot. Ne zelim da se ukljucim i pravim jedan korak napred a dva nazad. Ja tekst posmatram kao jedan legitiman ugao posmatranja, međutim kao što je neko gore pomenuo, onog momenta kada počneš da na bilo koji način zavisiš od sistema, odnosno države, tog istog momenta kompletna priča poprima skroz drugi ton. Ipak, velika je istina, da upravo ovakvih tekstova i takvih stavova treba da bude značajno više, jer godinama tapkamo, pravimo 1 korak napred, 2 unazad, očaj nas jede, a to nije ni realna ni zdrava atmosfera. Prvo, živim u Beogradu kao gradjanka trećeg reda. Došljaci su mi direktori i šefovi i bahato i amoralno odlučuju o mojoj sudbini. No, tetka Milka nije imala decu, otišla je mlada u Nemačku i radila kao pomoćnica u bolnici mislim da je bila čistačica u kuhinji. Radila je tamo i dočekala penziju. Sada pred smrt rešila je pošto nema decu da podeli novac familiji i za taj čin nije čekala da prvo umre, nego je to uradila pred smrt. I tako, dve sestre, jedan brat, svako po dvoje ili troje dece. Tetka je svakom dala po 20,000 evra, bratu kupila stan, sestri poklonila kuću, ostavila pare za veliku sahranu, ostavila par hiljadarki da joj se nadje dok je živa, pojedinim prijateljima podelila po 5000 evra. Davala je i za života svima njima. Jedna skromna, fina teta. Plaćala je sestrama Banje, njihovoj deci i unucima put do Nemačke i boravak kod nje, davala dzeparce, debelo čašćavala za rodjendane, venčanja i sl. Halo, pričamo o spremačici, čistačici koja je čistila u nemačkoj 30 godina. Kada sam uzela papir i olovku da saberem 11 puta 20 hilajda, 4 puta 5 hiljada i slično, pitam se kako je jedna spremačica uštedela preko 300,000 evra isključivo zaradjenih svojim radom? Šta mislite, kakav bi njen život bio da je radila kao pomoćnica u kuhinji u našoj nekoj instituciji, ili baš u bolnici? S druge strane gledam svoju majku koja je lekar u penziji. I koja kada primi penziju da jednu trećinu za lekove a ostalo joj ode na hranu i režije. Ona ne može da zamisli da sebi priušti banju, more, planinu. Njena zadovoljenja se mere u čokoladnim bananicama. A radila je 35 godina u zdravstvu, specijalista, rodila troje zdrave dece, u braku sa takodje visoko školovanim čovekom, od visoko školovanih roditelja i sl. Odličan djak gimnazije, pohvalnice, sertifikati…… Da je otišla, radila bi takodje to isto radno vreme od 8h ali bi to svoje slobodno vreme trošila drugačije. Penzija bi joj bila užitak. I ja ne znam zašto neko ko ode treba da pati za društvom? Alo, ako imate porodicu, decu, ako vam je život kao i meni svakodnevna borba, radiš puno radno vreme i s mužem štediš novac da bi otišli 12 dana u Grčku…. Pa ja bih prva radila u tim mračnim depresivnim severnim zemljama ali bih jako dobro znala da trošim to svoje slabodno vreme, što na Ibici, što u Srbiji. Prijatelje od obaveza i onako vidjamo sve redje i redje… Ja sam protiv ostajanja ukoliko se ukaže dobra prilika da se iskorači. I veruj te da se ne vraćaju oni kojima je teško jer vide da je ovde kod nas mnogo teže!. Kod nas vlada mrak. Da da, samo furajte taj sistem misli…. Sa ostalim se slazem 100%. I rado bih bio tvoja tetka, zrtvovao se i otisao tamo ako bih tim doprineo boljem zivotu svoje famailije. A ruku na srce, svi znamo da kada familija makar jednog svog u inostranstvu, lakse se zivi. Lakse se uvezu i lekovi, i automobili itd, i poseduje se kakva-takva sigurnost. Ima ko da ti da novac kad je najpotrebniji, imas od koga da pozajmis…. Sa druge strane odlazak u inostranstvo nakon 30. Zrtva za potomstvo, da bi njima obezbedio neko bolje obrazovanje, mogucnost da se bave necim drugim sem IT. Da imaju slobodu izbora. A sasvim sigurno za ljude koji govore o otudjenosti, i u Beogradu se covek oseti otudjeno, sasvim slicno kao i u Frankfurtu, kada dodjes tu i ne poznajes nikoga. Nije preterano velika razlika. Po meni, otici, da, prosiriti vidike, steci neko znanje,iskustvo, nauciti strani jezik. Otisli su i Skerlic, Cvijic, Kostic, Pancic, Mika Alas, Zujovic, i drugi velikani…. Svi su otisli na zapad, da steknu znanja. I svi su se vratili u zaostalu i pustu Srbiju da je grade! Po meni su to ljudi dostojni divljenja, i kada vidim nekog naseg da se vratio u Srbiju, divim mu se. Iskreno me obraduje vest, postujem tog coveka i njegovu snagu. Za ove sto odu zauvek da ostanu, i kukaju, kite se sa iPhone, skupim autom ili cime vec, bez nekog viseg, nematerijalnog cilja, ako vec ne rade za dobrobit ljudskog roda ili svoje zemlje u inostranstvu….. Malo wadikalno…ali tako ti je to na kraju….. Jednostavno, vecina nas je vaspitana da postuje borce, a ne one koji beze. Nije da nisam pokusao da ostanem u Srbiji sa porodicom. Zeleo, zapinjao, mnogo noci bez sna i na kraju taman toliko da pokrijem troskove za mesec dana. Jeste da nisam nikome dugovao, ali zar sam zbog toga bio iznad proseka? Sada je situacija sa novcem nesto bolja, ali porodica… Koliko to kosta? Kako god da okrenes kao robovi jurimo taj prokleti novac. Cudan papir zbog kojeg vise i ne moraju da nas biju, sami cemo se satreti od posla. Dosta dugo sam sedeo u stanu u Srbiji i razmisljao da li da ostanem u Srbiji i da opet krenem napolje. Gledam svoju decu koja pucaju od kojekakvih talenata i ideja, Srbija ce ih unistiti, ugasiti. Jednostavno im moram pruziti mogucnost da im vidici ostanu otvoreni. Znam kako je meni bez njih a samo mogu da zamislim kako je njima bez oca. Vec sada osecam da mrze novac jer zbog istog nismo zajedno. Tada je vreme da se preda stafeta i mogu miran kuci. Свако треба да следи своје жеље… Можда је најгоре ако си у расцепу.. Кад сам се вратио из Канаде, управо сам схватио да је Србија место одакле ми је најближе све што су ми значи… Тамо пређеш 1000 км и сретнеш медведа.. После повратка из Индије схватио сам да смо ми тачно на средини.. После свега сам миран. И сматрам да треба да ово чувам. Али треба проћи ако сумњаш. Covek je delom teksta u pravu. Nigde nisam uspela da vidim kolika su mu deca. Ja ih imam troje. Dvoje u pubertetu , uspesnih sportista. Cerka sa 13 god reprezentativac Srbije. Ali sam blago receno ocajna sto zivim u Srbiji. Ponosna sam Srpkinja ali ocajna. Jer jedan reprezentativac nema uslove za nnapredovanje, a onda se okrenes i levo i desno ka hrvatskoj koja svoje clanove reprezentacije salje u Usa na pripreme po dva meseca a mi nase devojcice dve nedelje Celje. U pitanju je umetnicko klizanje i saznanje da ne Srbija vec Beograd ima led samo sest meseci. A ja onda nekako skupim neke pare i odem sa detetom u Chicago gde leda ima koliko hoces i gde hoces. Gde je sistem obrazovanja uskladjen sa tvojim sportskim obavezama i pruza ti priliku da napredujes. I tamo ljudi rade, ali ni moj suprug ni ja se nevidjamo jer on mora da radi 24 h kako bisno deci obezbedili da mogu da treniraju i uce jezik i da nesto pojedu. Ne gala vec po malo. Ne znam sta da kazem. Potpuno vas razumem jer meni se jednom isto desilo u životu. Kao klinac sam ušao u reprezentaciju karatea, ali sam morao da odustanem jer bi sva putovanja na takmičenja morao sam da platim za šta nisam imao novca. Nije imao ko da plati to za mene. Prestao sam da se takmičim. Vama samo mogu da kažem da se borite i snalazite. Ja nemam odgovore na sva pitanja, samo dajem moje mišljenje i možda pomognem drugima da postave prava pitanja sebi. Tako da u Srbiji nebi vise radio ni kao direktor najace firme koju drzi moj rodjeni brat…. Znam desetak ljudi koji vec dugo rade na Upworku i svi se zale da je posla sve manje i da se placa sve manje. Pocinju da traze normalan posao polako… Izgleda si ti jedan od jako retkih koji uspevaju nesto. Da, to je problem drzave, a ne moj problem. Potrebno je omoguciti mladima da sami osnuju svoj zivot, kao sto je to radjeno za vreme bivse SFRJ, da moze sve da se otplati za 5-10-15god, a ne da se ceka da neko od rodbine umre pa da se nasledi nekretnina. TO JE PRVI I NAJVECI PROBLEM SRBIJE DANAS. Kada bi taj problem bio resen garantujem da bi 1% ljudi koji zele danas da odu i dalje zeleli da odu. Takodje, da se u tih 5-10-15 godina moze ziveti, a ne prezivljavati. Tako se stvara srednja, najbitnija klasa. A Srbija ima dovoljno novca i vremena da to sve obezbedi. Ovo sve govorim za ljude koji zele da rade normalne poslove. Ne mogu svi biti u IT, medicini, nauci, astronomiji, nukearnoj fizici. Ne zele svi da idu na fakultet. Svakoj drzavi su potrebni i nize kvalifikovani radnici, potrebniji od visoko kvalifikovanih. Oni stvaraju novac drzavi. Njih se nikako ne moze zasititi, visokokvalifikovanih itekako moze. I sto ih je vise, njihova vrednost opada. Idi u Japan, J. Koreju, neces se razocarati. Sto da ne, obozavaju evropljane. Nije daleko, svet je mali. Ja volim Sunce i toplo vreme, nikad ne bi otisao u severne zemlje. Kome ne smeta zima, nista ne fali Norveskoj, Kanadi… Skandinavcima treba radne snage i dobro ce je platiti. Ja ovde imam dobar posao, dobru platu, i opet ne vidim da cu si ikako u skorijoj buducnosti obezbediti svoju kucu i svoj auto. Koji zelim, a ne koji mogu imati. Kako onda da pocnem da razmisljam o porodici kada drzava nije u stanju da nama, mladima, dozvoli da si omogucimo krov nad glavom. Na kraju cu dobiti decu za 40, unuke necu ni doziveti. Prezivljavati ostatak zivota kao i moji roditelji… Ovde se sve radi naopacke. Svi bi bez qca u svatove… Lepo si to sve napisao druze, ali si debelo omasio poentu. Za ostalih 95% ljudi besmisleno. Najbolji drugar lekar, 10 godina trazenja posla u Srbiji i zivota na ivici egzistencije konobarisanje, selidbe, branje malina itd. Onda Nemacka, poceo je kao negovatelj u starackom domu. Od te najbednije plate je mogao da ode na more. Prvi put posle 18 godina verovali ili ne. Sada je stigao do toga da radi kao lekar i ne da moze da zivi pristojno nego zivi onako kako u Srbiji 99% lekara nikada nece ziveti. O uslovima rada da i ne govorimo. Moj kolega u Austriji u preduzecu koje je slicno nasem ima platu 4-6. I treba da kazem da je meni ovde bolje sa 500 evra mesecno, sa zdravstvom koje se raspada, sa skolstvom u kom decu i dalje truju kako smo nebeski narod i kako je ceo svet protiv nas? Mada ipak valja živeti neko vreme preko, zbog iskustva, načina života, drugačijih ljudi. U Berlinu, Amsterdamu, Londonu.. A i s kultorološkog aspekta imaju mnogo više da ponude. Srbija je odlična zemlja ako dovoljno zarađuješ i nemaš mnogo dodira sa zdravstvom. Ja sam otišao u beli svet za manje para nego u Srbiji i ne iz nezadovoljstva nego iz puke radoznalosti i želje za promenom okruženja i nijednom se još uvek nisam pokajao, niti blatim Srbiju s druge strane, jer je meni oduvek život u istoj bio dobar. A da li ću se vratiti i ostati, ko zna šta život nosi. Себе сматрам глобалним човеком, тако да ме уопште није брига где уствари живим. Важно ми је да могу да радим и живим без предрасуда БИЛО ГДЕ. У праву сthe у вези успеха — није ствар пара, него СЛОБОДА, да можеш да радиш шта хоћеш када хоћеш. Пример — када ми је син био мали обожавао је вулкане. Рекох му — да ли би хтео да видиш из близа? Он се одушевио — погледали смо где је најближи вулкан. Гуатемала — спаковали смо се и отишли тамо. То његово одушевљење никакве паре не могу да купе. ТО ЈЕ УСПЕХ — слобода! Треба живети где се то може стећи. А чим не може — пакуј се и мењај земљу — ОДМАХ јер живот прекратак. Где сам, је уствари скроз неважно. Ja se samo delimicno slazem sa iznetim. Vec posle prve recenice sam hteo da batalim citanje kada je autor rekao da ne zeli da mu deca govore nemacki. Za nekoga ko toliko polaze u samoinicijativu i ucenje, ovo je zaista glupav pocetak teksta. Ja bih voleo da moja deca govore pet jezika! Ja sam ziveo u Kanadi 15 godina, dosao u Srbiju na 5 i pobegao glavom bez obzira nazad u Toronto, gde sam sad. Da lezis, a da zivis dobro? Da se samo provodis i uzivas, a da ti na racunu stalno stoji 500. Jos jedna stvar, nije istina da je Srbija jevtinija. Eto, od Kanade nije. Ovde je hrana jevtinija, jevtiniji je benzin 80 dinara litar na prosecnu platu od 250. Ja kupujem hleb koji kosta 4 dolara iliti 320 dinara, u Srbiji hleb moze da se kupi za 50. Ali nije ovde hleb skuplji 6x ako su ovde plate 5-6x vece, u proseku, vec su onda prilicno iste cene hleba. Pritom je Sava 50 dinara, a hleb koji ja kupujem se pravi bez kvasca i od organskih sirovina bolje da pare dam pekaru nego lekaru. Jedina stvar koja je ovde zaista skupa je obdaniste tj day care. Mislim da nigde ne mozete poslati dete za ispod 1000-1200 dolara mesecno. Sve ostalo, u odnosu na platu, je ili jevtinije ili otprilike isto kao u Srbiji. Ali to su samo cene, da ne ulazimo u kvalitet usluge ili robe. Drugo,vidi se da si gomilu puta i sam smisljao kako da zapalis odavde, ocigledno nije uspelo pa se sad tesis. Tako da — loads of bullshit — paljba ljudi ko god moze, samo ne zaboravite svet nije evropa, bolje su prilike za biznis u africi,australiji i novom zelandu. Iako sam i ja u tih 1% koji su u IT-u u Srbiju cu se mozda vratiti kada se vrati dostojanstvo prosecnim ljudima bez obzira na zanimanje. Iako ja mogu odlicno da zaradjujem ipak hocu da moja deca rade ono sto vole a ne ono sto se dobro placa i da mogu od toga da zive kao normalni ljudi. Velicina jednog drustva se ogleda u tome kako se odnose prema najslabijima i to je sve sto treba da znate ako hocete da znate gde smo. Vrlo bledo, nepotkrepljeno argumentima, iznosenje licnog stava… Pored toga, mnogo cinjenicnih gresaka… Prvo, kamate se ne vracaju vec placaju, glavnica se vraca… Drugo, Vucic nije predsednik drzave vec premijer… Ljudi odlaze jer i tzv. Naveo si da je tvoja generacija ta koja je zbog sankcija izgubila puno toga. Ja ne vidim razliku izmedju te generacije i ovih danasnjih. Danas ti je navodno sve dostupno, Srbija je sprovela reforme, integrisala se sa ostatkom sveta, ali istina je da pravih promena nije ni bilo. Ostali smo klasna drzava, sistem je samo nastavio da funkcionise, do nikakve pravednije raspodele nije doslo. Cuo sam za stavove da je na zapadu korupcija zapravo mnogo veca u odnosu na Srbiju tamo se mnogo veca masa novca obrce ali se ne slazem sa time. Tamo svakako ima korupcije na visokom nivou, monopola, lobiranja, ali obican covek moze da PREZIVI. U Srbiji, obican covek vise ne moze ni da se prehrani. Ne znam kako si dosao do podataka da je Srbija jedna od jevtinijih zemalja za zivot. Sta je sa kamatnim stopama, sta je sa bezobrazno skupljom hranom u poredjenju sa tom Nemackom recimo, sta je sa konstantnim smanjivanjem penzija. Niko ne ocekuje da kad zavrsi neki fakultet dobije bog zna sta, ali ocekuje sansu. Onda vidis da svi ti sa privatnih se odmah snadju, niti je taj ucio, niti nesto zna, ali snasao se. I medju drzavnim fakultetu treba praviti razliku, ima boljih i losijih, ali na privatnim je 95% skart. Zbog cega su kafici puni u Srbiji? Zato sto su svi izabrali da zive kao samci, da ne zasnivaju porodice, i onda imaju puno vremena. Niko ne sme da rizikuje zato sto je zemlja nepredvidiva. Ako je Srbija tako lepa za zivot kao sto kazes, zbog cega ovoliko ljudi ima subjektivni osecaj da je ocajno stanje? Ne moze biti da je problem u tolikim ljudima, mora biti da je nesto do ovog podneblja. Ja sam protiv termina izgubljena generacija, neko je izgubljen, neko nije, neko se snasao neko nije, to vazi za sve generacije. Sto se tice odlaska vani i tu je sve individualno, neko ima znanje, zelju, talenat, mentalitet da usep u drugoj zemlji , neko ne. Ja na primer ne smatram da je klima ovde prijatna, meni je ovde pretoplo, ali nekom je prehladno. Ali neke stvari mogu da se rangiraju, posebno ako se radi o IT sektoru. MOgucnosti u nekim zemljama su vece, u nekima manje. Ako se radi za strano trziste, sasvim jeu redu ostati i raditi odavde. Ako se radi za Srpsko trziste tu je tavorenje i rad za sitnu lovu, postoje krupni igraci sto kupe veci deo kolaca. Pre par meseci sam putovala autobusom i skoro celim putem od Mitrovice do Beograda razgovarala s jednom doktorkom. Ona me u jednom trenutku pitala: ,,Vidim pametno si dete, sigurno planiraš da ideš preko čim diplomiraš? Zaista, ako svi odemo, oni su pobedili, treba se boriti za opstanak, treba se izboriti za dobro! Ja verujem da ću to jednom to i moći. Ako odem, biće na kratko, radi školovanja ili radi sticanja kapitala za početak. Ali nikad neću da ostanem negde drugde, do u našoj Srbiji. Pritom je to dete po rodjenju US drzavljanin uprkos svemu prethodno navedenom. Sve ostalo do 150k pokriva osiguranje jer zato ga i placas 300-500 mesecno. Sto se tice programera u San Francisku za 4 soma to NE POSTOJi! Obzirom da si se u Srbiji skolovao za dzabe, sad smatras da ne treba da platis toj istoj Srbiji porez za zaradu koju ti je omogicila! Pritom svi ili velika vecina koji odu ce da salju te iste tesko zaradjene pare u istu tu Srbiju da pomognu roditeljima, deci, prijateljima i time vestacki odrze tu jadnu i korumpiranu zemlju. Zato plati prvo porez, a populizam i price kako je u Srbiji dobro ostavi za neko drugo bolje vreme. Znaš nije lepo da iskonstruišeš tako neka svoja mišljenja o meni, a nepoznaješ me. Ja nisam rekao da treba da se radi ilegalno, nego su offshore firme pomenute u kontekstu da i iz naše zemlje možeš pokrenuti startup. Za tvoju informaciju moja firma u Srbiji plaća mesečni porez dovoljan za recimo 50-60 prosečnih penzija svakog meseca. Molim sve da se drže komentarisanja teksta, a ne mene. Bavim se istim poslom i zivim u Srbiji. Ne razmisljam ozbiljno o odlasku iskljucivo iz razloga sto ovde zivim nekako i snalazim se mozda bolje od vecine, ali daleko losije od one povlascene manjine. Takodje kroz tekst se provlaci dodvoravanje vlastima — kao nisu oni krivi, krivi smo mi, da ali zato sto smo ih izabrali. Radim za firme iz bivse Jugoslavije, Nemacke i Austrije. Sa mog aspekta svi zive bolje nego mi u Srbiji sem Makedonaca. Kada pogledam ljude u Italiji ili Nemackoj cesto idem tamo ljudi provode svoje vreme sa porodicama svaki vikend. U toku radne nedelje ljudi rade i na poslu su puno radno vreme, ali mogu da zive od dve plate sto je u Srbiji skoro nemoguce. Hrana, odeca i obuca su jeftinije i kvalitetnije na zapadu. Ja se generalno snabdevam preko. Troskovi zivota u odnosu na prihode su daleko manji. Zdravstveno u Sloveniji pokriva odlazak kod specijaliste u Nemacku ako je to Vasa zelja! Kod nas je sve kvazi dzabe skolovanje, zdravstvo… , a u stvari sve se placa na neki drugi nacin ukoliko zelite da Vam usluga bude izvrsena mito, korupcija ili privatni casovi kod nastavnika i profesora koji Vam uce decu. Moj stav je da svi mladi ljudi usvoje svo znanje koje mogu u Srbiji, da nauce sve sto im je dostupno i da beze glavom bez obzira iz Srbije. Ovde nema srece niti ce je biti. Srbija je odlicna zemlja za tajkune i kriminalce ili za ljude sa mnogo novca. Ljudi bez pocetnog kapitala i posebnih znanja nemaju sta da traze u Srbiji sem sto ce raditi za neke firme koje su dosle u Srbiju ISKLJUCIVO zbog jeftine radne snage bez ikakve zastite od strane drzave. Prosecna plata u privredi je oko 25. Deo price koji se odnosi na nedostatak inicijative u SR je tacan kao I svi komentari koji se odnose na zivot, navike I mentalitet u SR. Ali to kako je napolju… to je sve porvsno sa nekom nelogicnim generalisanjem. Izgeda po prici da je autor pokusao na nekoliko strana u raznim zemljama pa se vracao kuci svaki put kada zapne. Mi roditelji zapravo volimo kada deca govore strane jezike, Sto vise jezika to bolje. Moja govore po 3,4 jezika prefektno. Isto poznajem JEDAN par koji su iz USA isli u SR da se poradjaju samo prvi put, doduse Panika je cudo. Od par desetina ili stotina hiljada ljudi to je JEDAN slucaj ali eto dat za primer kako mi mucenici u USA dolazimo na svet. Ni da se rodimo bez Srbije. O USA znate skoro nista. Onih 150K u SF za prvu godinu poslovnog opstanka je upravo evidencija tog mog opazanja. To je toliko off da tu nema nikakvog kredibiliteta. Generalna preporuka, drzite se korektnije dok pisite o stvarima koje ne poznajete. Kada vec imate potrebe da pisete. Veliki pozz,iz San Josea. Moj verenik je softveras, mogao bi da radi svoj posao i iz Srbije, ja bih sigurno našla nešto pristojno, tu nam je porodica, prijatelji, mogli bi smo polako i decu da pravimo. A onda me je udarilo: ja ne bih mogla da odgajam decu u Srbiji. U startu bih ih osudila na zemlju sa lošijim obrazovnim, zdravstvenim sistemom i sistemom vrednosti uopšte od ovoga u kome sam sad. Neko će možda reći da sam i ja došla odatle, pa sam se snašla u inostranstvu. Da, ali to nije bilo zbog sistema, već uprkos njemu. Ne mogu da učim svoje dete jedno, a da svuda oko sebe vidi nešto potpuno drugo. Ne bih imala problem ni da mi dete bude bilingvalno — to može samo da bude prednost. Jedina mana je što ne bi provodilo istu količinu vremena s rodbinom, ali sličnu odluku sam i sama donela kad sam otišla i do sada se nisam pokajala. Živim u zemlji gde se moj rad i trud i te kako ceni, a u istoj struci u Srbiji to ne bi bilo moguće, u zemlji gde postoje jasna pravila kojih se svi i pridržavaju, u zemlji u kojoj se osećam sigurno i prijatno i bilo koje doba dana i noći, gde god se nalazila. Daleko od toga da je savršena, ali je po skoro svakom objektivnom parametru bolja za život. Delom je to i stvar mindseta: ja nemam ama baš nikakav osećaj za patriotizam, ne vidim zašto bi me parče zemlje na kome sam rođena određivalo do kraja života. Naravno, određuje maternji jezik, kulturu u kojoj sam odrasla, ponekad i religiju, ali ne vidim zašto bi to bio i kraj priče, a ne samo njen početak? Zašto ne bih odabrala da živim negde gde mi više odgovara, možda i zasnovala porodicu tamo, pa ako moja deca odaberu da žive na nekom trećem mestu, neka bude. Ne kažem da nije moguće izgraditi dobar život u Srbiji, ali svi ljudi koje poznajem, a koji su u tome uspeli žive u nekoj vrsti unutrašnje imigracije: rade sa stranim klijentima pa zarađuju dovoljno za srpske uslove, druže se sa ljudima koji dele njihova shvatanja, izbegavaju vesti jer je to svakodnevni podsetnik na sve apsurde srpske stvarnosti, ako se dovoljno potrude, deluje kao da u Srbiji i ne žive. Pa ne mogu, a da se ne zapitam u čemu je onda razlika? Ipak iz mog ugla gradjevinskog inzenjera, zavarivaca i montera visinca prica je totalno drugacija a opet i slicna. Gradjevina je kod nas mrtva,jebes diplomu idemo na zavarivanje uci,vezbaj gubi zube ako si mnogo dobar mozes dogurati do 20 e i vise dnevno kod nas isto kao na zapadu za sat jbg. Radio sam u Nemackoj i Holandiji i primetio da nisu nista inteligentniji od nas ali su uporni i disciplinovani I tako napravio sam radionicu pored kuce spicio sve sto sam imao u nju i radim i radim i nemam nameru da idem vise bilo gde. Ajde da napravimo nesto od Srbije a ne da placam porez u Americi i Nemackoj za bombe koje padaju po deci bilo cijoj na ovoj usranoj planeti Pomeriti planinu sigurno necu al svoj kamen nosim! Ispunjava me saznanje da radim ispravnu stvar, nekad sam umoran pa padnem u iskusenje da odem ponovo, onda odmorim pa krecemo ponovo! Treba se boriti, pogledaj ko su nam preci, gde bi mi bili da se nisu borili za svoju kucu i zemlju a sigurno im je bilo 100 puta teze nego nama Sta je problem? Vozim stari auto ,nemam mobilni od 300e imam samo jedne patike i zbog toga napustam Srbiju? Kad pogledas u globalu Srbija moze da bude cvetna basta, potrebno je mnogo truda, skromnosti i vremena…. MOJI SU STEKLI ŠVAJC PASOŠ A JA OSTAO OVDE! Svi moji su preko, deca zaboraviše srpski, baba i deda ne razumeju unuke, deca ne znaju gde su im grobovi predaka….! TAKO SE ZATIRE i NESTAJE! Ne želim da nestanem! Hoću da postojim kroz svoju decu, jezik roda moga,prošla vremena mojih roditelja, dedova i dalje! Nemam pravo da to obezvredim! Mnogi ne mogu nazad jer dok se snađeš prođe 5 godina…ako se snađeš! Ako ne, crkavaš jednako i tamo i ovde! Već ako je tako onda bolje ovde! U tome prođe i život pa tamo u zadnjoj četvrtini nema ni snage za vraćanje! A sjaj, glamur,šoping,dobra kola, standard…bla,bla! Osvrnite se malo kad ste tamo, ako ste zastanite, pogledajte…. To je crka za tamošnji život! Ne daj bože da se razbole! Ako nisi plaćao zdravstveno,baj, baj! Ako si i plaćao to je ono najjeftinije pa ti dođe na isto!! Osnovno pitanje koje se razlikuje tamo i tu je ovo: Koliko je plaćen posao koji cu raditi? Još samo da se radi pedantno i eto i nama tih sjajeva, glamura,šopinga,dobrih kola, standarda…. Za mesec dana zaradi godišnju platu koju je imao u Srbiji. Radi isto kao što bi radio i ovde. Ni manje ni više. Razmišljajući o budućnosti naše dece, kad samo pomislim na osiromašeni uranijum nije mi dobro. Naravno da kad odeš preko tipuješ se da si stranac, ali toliko je nacija izmešano svugde da je to svima normalno i niko te ne gleda kao svetsko čudo. Nema đubreta po ulicama. Niko ne svira drugim vozačima po putevima. Koji su kao staklo. Autoputevi sa 4-5-6 traka. Voze se novi automobili. Uređeno je i zdravstvo. Generalno ljudi i nisu bolesni kao kod nas. Nemaju namršteno čelo kao ovde. Pričam konkretno o Danskoj, severnoj Nemačkoj i Holandiji. Uređeno je i obrazovanje. Žene nisu našminkane kao naše. Vodi se računa da živiš zdravo. Deca od 15 godina izgledaju kao deca. A ne kao starlete i ljuti momci. Niko ne brine o egzistenciji. Ne postoji način da ti kasni plata. Da ti neko smanji penziju. Da te ne primi lekar. Za sve postoji rešenje jer je sve uređeno. I da se razumemo, ako govorimo o kvalitetu života, šta mi imamo ovde?!? Neće ovde biti bolje ni za dve ni za dvadeset godina. Neće biti bolje ni sledećoj generaciji — našoj deci a ni njihovoj. U našoj Srbiji poštenim i običnim radom možeš samo da preživljavaš i to je sve. Mnogi ne mogu ni to. Zato, učite deco i bežite napolje, ne bojite se, uspećete. Jer Srbi su pametan narod i snađu se svuda. Ако смо ми паметна нација, зашто говорите да смо успешни само у иностранству, али не у Србији? Паметне нације се боре за своју државу, паметне нације се не жале и не криве владаре, већ само раде и зато су успешни. Нигде није лако, није лако ни било ни тим оснивачима фирме на Западу и они су радили даноноћно да би успели у животу. Старлете, гејеве и лезбејке има широм ЕУ, можете их виђати на сваком ћошку и Ви то сматрате нормалним. Хвала Богу што улицама моје државе Србије виђам момке и девојке који заједно шетају, где у ЕУ је редак случај. Никога не мрзим, свако живи како ко хоће, само сам хтео да Вам саопштим. Волим своје поштујем туђе. Lepo mi je, a sa mojom strukom u nauci u Srbiji uspesno mogu samo da pravim LSD. Naravno uzelim se domovine, pa jedva cekam da dodjem na odmor. Onda prvih nedelju dana uzivam u Beogradu, sa familijom i prijateljima, pricamo o lepim temama, smejemo se, idemo u restorane, ja sam srecna jer sam sa njima i jer mogu da platim rucak ili veceru a da ne trepnem, da pojedem odlicne cevape na kajmaku ili biftek. Bez ustrucavanja uzmem taksi, bez razmisljanja narucim ma koje pice u kafani. Srecna sam ko prasica, volim ljude, ceo svet, volim Beograd. Samo ovde moze tako da se zivi, da se uziva, da se jede i pije, ovde su ulice najlepse, a ljudi najbolji. A onda, kada me prodje inicijalna euforija i kada sa padom adrenalina oci sirom otvore, vidim da za poslednjih godinu dana u Beogradu nista nije uradjeno. Fasade padaju u centru grada, ljudi izgledaju sumorno, grad je siv, politicari se goje i znoje dok mi se smeskaju sa ubudjalih plakata od proslih izbora. Onda u drugom ili trecem krugu kafa prijatelji i familija zapocinju ozbiljnije teme. Necu ih prepricavati jer ih svi dobro znamo. Dobro zivi, lepo zaradjuje, i opet ga muce stagnacija u zemlji, muci ga sto zna da je njegovo znanje potcenjeno jer je nadnicar iz Istocne a ne Zapadne Evrope, muci ga sivilo, muci ga jer njegovi najblizi sa svojim profesijama ne zive dobro. Deprimira ga da to gleda, deprimira ga jer — iako mu deca razumeju sprski a ne nemacki, takodje razumeju i da ih svet vidi kao manje vredne od Nemaca. I mene krajem druge nedelje odmora pocinje da deprimira Srbija, vise mi se ne jedu cevapi, ni biftek, niti mi se seta Knezom, niti mi se posecuje Fakultet na kojem sam nekada radila. Jedva cekam da odem na svoj posao, u zemlju koju su neki drugi Zemljani pametnije gradili, u tudju zemlju za koju se nadam da ce moja deca zvati svojom dok budu odrastali u ambijentu koji im pruza mogucnosti ako se dovoljno potrude. Na aerodromu nekad pustim suzu, ali ne zato sto idem vec zato sto mi je tesko sto nismo umeli bolje. Kao zeni koja uziva u svom poslu i tako sa uzitkom gradi neku karijeru — meni je ovde, iza brda bolje. Kao majci mi je vaznije da mi deca rastu u srecnijem i pre svega mentalno zdravijem okruzenju, nego da zadovoljim sopstvenu sujetu i nacionalni identitet slusajuci pravilan cuburski akcenat svog potomstva. Kao dete svojih roditelja, cesto im prebacim da su mi na ustrb ovog potonjeg uskratili mozda lepsi ili barem spokojniji zivot kada su doneli odluku da ne spakuju kofere i odu. Kao neko ko drzi do porodicnih i prijateljskih odnosa, zaradjeni novac rado trosim dovodeci svoje najmilije kada oni to ne mogu sami da isfinansiraju kod nas ili slanjem svoje dece u domovinu mi. Kratak mi je ovaj zivot. U poredjenju sa vasim kolegama od pre jednog veka, vi ste potomak koji gleda usko svoje interese, i ne zeli da se bori za svoju zemlju. Vi ste tako vaspitani, i niste krivi. Na srecu, neki naucnici oni zaista vredni biraju da ostanu u Srbiji, i vracaju se u nju. Njihova deca idu u nase skole, uce zivot iz nase perspektive, i dele planetu sa decom iz bogate zapadne Evrope i USA i siromasnim vrsnjacima iz zemalja treceg sveta. Zaboga, nemojte pustati suzu, cemu… Vas kolega, Miodrag Stojkovic iz Leskovca se vratio u beznadeznu Srbiju u to vreme , i otvorio centar za vantelesnu oplodnju. Vidite, u poredju sa njim, on nije jurio ni novac, ni Nobelovu nagradu, slutite li kolika je velicina taj covek? On se vratio i pomogao Srbiji. On ce uci u udzbenike. Vi cete na nemackom pricati sa unucima i govoriti im kako ste ucinili pravu stvar. Nista strasno, ni prvi ni poslednji. Ali na vama je bila veca odgovornost da nesto promenite, a ne na nepismenom autolimaru iz Brze Palanke. Jer vas je ova drzava skolovala, da budete njena snaga. A vi to niste zeleli, zarad veceg novca u inostranstvu. Ljudska velicina se ogleda u drugim stvarima, sem uspesnosti u jednoj oblasti. Tesko je kada se pogleda koliko je srpska elita degradirala, od onih velikana koji su nauku u Srbiji ni iz cega stvarali i razvijali, gladni. A cak i ondasnjoj mnogi se nisu vratili. Ali na neznanju vam ne zameram. Ja gledam svoje interese, ali pre svega interese svoje dece. I da, deca su mi ispred patriotizma. To smatram svojom duznoscu. Veoma naivno zakljucujete da se dr Stojkovic vratio samo da bi pomogao Srbiju. Dr Stojkovic je itekako dosao zbog svojih interesa, a za razliku od svojih daleko uspesnijih kolega koji nisu imali politicke veze , dobio je ogroman novac da osnuje Institut o kojem govorite. Dragi Djordjije — i uspesan doktor Amerikanac bi se u tom slucaju preselio u Leskovac. Takodje nemate na umu nekako da nije bilo javnog konkursa, vec da je ruka ruci dogovor izmedju Djelica i Stojkovica tada lako postignut. Nikad se niste zapitali na tu temu? E upravo od toga zelim da zastitim sebe i svoju decu, a mnoge moje kolege diljem sveta dele misljenje. Hoce li uci u udzbenike da je jedan ministar bez konkursa dao milione jednom srpskom naucniku da otvori institut? Da li znate Stojkoviceve kolege srpske koji uspesniji od njega? Da li ste culi za njih? A takvi kao vi ce pisati te udzbenike i prodavati lazni patriotizam. U to ime — koliko je Stojkovic pomogao nasim mladim naucnicima ne zelim ovde da govorim. Neki nasi naucnici koji su se vratili su gorko to zazalili a i platili. Ocigledno ne poznajete ni jednog od njih. A da li ste culi za profesore i velike naucnike Cuka, Stojilkovica, Zecevica, itd itd? Kao i na sve u zivotu. Ne gledamo istim ocima. Kazete da dodjete u Beograd i ustanovite kako se nista za prethodnih godinu dana nije uradilo, promenilo. Ako ne možeš da radiš globalno a živiš lokalno? Ne mogu ja moju decu da teram da studiraju i rade nešto od čega će možda živeti bolje sutra ako vidim da oni nikako nisu za to. Tu količinu problema sa nivooom obrazovanja, načinom ponašanja nastavnika, pa sve do vršnjačkog nasilja nisam očekivala ni u najludjim snovima. I shvatila sam da mi naše troje dece vaspitavamo tako da su oni budući luzeri u ovom društvu, gde će glavna biti deca tajkuna, realiti zvezda i izjandjalih političara. Ja se prosto osećam kao da me neko izguruje iz moje zemlje… 3. Lepo si napisao: šta ko definiše kao uspeh? Moj muž i ja smo se svojim radom izborili da imamo i više nego solidne plate, svoju nekretninu, pa opet ne možemo da uštedimo dovoljno za pristojno letovanje, ne možemo da promenimo 15 godina star auto, ne mogu da putujem često, čak ni po Srbiji a kamoli po inostranstvu. Kako onda žive porodice koje imaju 80. Ne smem ni da zamislim. Dakle, znam da smo vredni i pametni, znam da ćemo svojim radom uspeti, bilo gde. A od toga što postignemo, moći ćemo nadam se maaaalo pristojnije da živimo. I da ćemo probati, makar samo da nam rodjena deca sutra ne zameraju što nismo probali da im stvorimo bolje uslove za odrastanje pritom uopšte ne mislim samo na materijalne. Тако да је и сам вођен тим напустио Харвард након година успешног рада и вратио се у пустињу од родног Тексаса, на знатно ниже рангирану позицију да би био ближе породици и пријатељима. Значи сајентифик доказано тврђење из текста. Наравно има изузетака, али намучи се толики народ, зато што се нација поведе за лажним рајевима. Ne bi želeo bilo šta da dodam ili da oduzmem, niti bilo šta da komentarišem. Jedino što mogu da kažem ovom prilikom bilo bi da: koliko ljudi toliko ćudi, i da svaki čovek ima svoje razloge da radi to što misli da bi trebao da radi, samo da se to nešto ne kosi sa zdravim razumom. Osim toga, svaki čovek ima svoje lično iskustvo, kao što svaki čovek traži drugog čoveka s kojim bi to iskustvo trebao da podeli i da nadogradi, a ne da nekom koga to ne interesuje objašnjava kako je za tog ili tog dobro da uradi to ili to. Samo čovek koji ne zna šta radi nije svestan da ne zna šta radi, i da to što radi ne bi trebao da radi, baš zato što takvim radom ugrožava i sebe, i svoje bližnje. Prvo svaka iole razumna osoba treba da shvati da ovaj tekst nije napisan iz perspektive coveka koji ima platu 30 000 din, drugo kao sto je neko u postu gore napisao sve je gledano iz It sektora sa kojim u Srbiji i mozes pristojno da zivis. Student sam medicine upisao sam 4-tu godinu i vec vidim kakvo je stanje u nasem zdravstvu: 1 Profesori se ne zanimaju za studente, a kamoli za pacijente srecom bio sam na praksi u Nemackoj bolnici i video kako postupaju sa pacijentima bilo da su nemackog ili stranog porekla, i video zavidan nivo usluge, mozda nije u celoj zemlji tako. Samo u na Beogradskom fakultetu godisnje diplomira vise od 600 lekara, od kojih 50 posto medicina ne interesuje, vec ih roditelji teraju, imaju zagarantovan posao. I posle se svi pitaju zasto oni koji grizu, koji su najbolji i nista sredili nisu odlaze — nemaju sansu da se bore za zeljeni posao, prilikom upisivanja su diskfalifikovani. Mogucnosti ima, ali ne sta ti zelis, nego sta dobijes, za razliku od inostranstva gde u vecini slucajeva dobijes sta zelis. Naravno da postoji i uski krug ljudi medju lekarima koji zivi kao bubreg u loju, ali dotle stici prakticno je u domenu nemoguceg. Nedovoljno za cetoroclanu porodicu, a radis vrlo odgovoran posao, ti direktno svakodnevno odgovaras za neciji zivot. A najgore sto ih posle pljuju da uzimaju pare kad ih neko casti mito je za svaku osudu. Isto tako ne zelim da koristim istorijsku opremu ukoliko imam sansu za savremenom. I onda razmislim sta cu ja ovom sistemu, nisam vezan za Srbiju, zelim vise, zelim da vidim svet, da se usavrsavam, nije mi tesko da naucim jezik tacnije snalazim se u svakodnevnoj komunikaciji. A pricam o Beogradu, zamislite Zajecar, Leskovac, Krusevac, Kraljevo, etc… Opet kazem ovo je moj ugao gledanja, mozda cu i osecati nostalgiju mozda i necu, mozda gresim, a mozda i ne. Pricam iz pogleda studenta koji bio zeleo porodicu i decu koja bi mogla da odrastaju bezbrizno. Jednostavno smatram da imam potencijal da mi bude bolje. Smatram da poentu pogodio nisi pricas o inostranstvu iz ugla kafe kuvarice, spremacice bez namere da ikoga uvredim , a verujem da na godisnjem nivou imas 25 hiljada eura, verujem i vise. Stvar ne može da se postavi crno-belo, a čini se da je ceo tekst u naporu da se zaključi crni-belo. Potpuno sam uveren u činjenicu da u Srbiji 50% ljudi nema nikakav ozbiljan finansijski problem, 50 ima problem od stalnih dugova do mere pitanja opstanka. Iz ovog razloga sistem je stabilan spolja gledano. Psihološki i psihosocihalno 95% ljudi ima psihološki problem iz koga sledi zagledana u nešto van svog okruženja. Šta ćemo npr sa tržištem koje ne prepoznaje kulturu… Ako pišeš, ozbiljno se baviš deficitarnim temama, npr dečijom knjizevnošću… Ko će da objavi, ko će da kupi, ko će da prepozna … Niko. Od zanata ok su vodoinstalateri, limari, tu ima nekog prihoda. Poljoprivreda — samo malina ne ispod 40 ari. Ne može IT stručnjak da dâ realan prikaz ove teme, naročito ako misli u 25 godina gde će da se sahrani. Boli me dupe gde cu da se sahranim. Umesto da deci daju 2000evra skupljenih za sahranu da pokrenu posao, matori ih ceo život vezuju za stalan posao, penziju i grobno mesto kao ideal postignuća u životu, i sve to opstaje na nekom šatriotizmu i ideologijama crkveno — političkih ili kafano — provincijskih margina. A da je to jedino resenje svih problema nije. Jer džaba ako neko i ode a stalno se osvrće za sobom, društvom, bilo kim i čim. Kad si zaorao brazdu ne osvrći se više za sobom, nego gledaj napred i ori. A zemlja je okrugla i sve je jedno gde ces biti ako ti je u duši mir. Tada ni deca neće imati frustraciju, a,roditelji te neće gurati natrag u majčinu utrobu i daviti pupčanom vrpcom. A o Vučiću i sl. To je prebacivanje krivice. Samo ko se oseća da je nešto kriv. Treba ići za unutrašnjim pozivom, svojom snom. Sve ostalo je pred tim nepotrebno, angažovano, ideologizovano ubeđivanje koje ne rađa plodom života. Pritom zaradjujem izuzetno cak i za Nemacke uslove, a da ne pominjem srpske, plus bonusi i ostale beneficije. Prvo moram da se osvrnem na onu tetku cistacicu koja je zaradila preko 300k Eura. Max koji bilo koja cistacica moze da ima je 1200Eura, tetka je bila sama ako sam dobro shvatila, te je bila prva grupa poreza, tako da je imala neto max 800 Eura. Da dalje ne racunam, mora da je tetka madjionicar, a vas neka je sramota da tako lazete. Sto se tice ovih ljudi koji zive isto negde preko i dolaze za Bg jednom godisnje ili jos redje, pa pricaju o fasadama koje padaju itd…. Ja dolazim na svakih mesec i po do dva i kad god prodjem gradom, iznenadim se da je negde nesto novo izgradjeno i otvoreno. Da, u pravu ste, imamo najnize plate u Evropi, MR i skener se cekaju po pola godine, ali cekaju se i ovde, i ovde su niske plate, ako radite samo 8h i ako nemate neku dobru poziciju. Kucu ili stan u selima i gradovima od 15ak hiljada stanovnika placate od 250k do 500k Eura, naravno na kredit od 20 do 30 godina. O nekretninama u gradovima poput Minhena ili Stutgarta, moze samo da se sanja, jer je kvadrat od 10k do 25k Eura. Sto se tice zdravstvenog, ako ne placate privatno, cekate takodje od mesec do tri na pregled, a ako placate privatno, placate ga uvek, bez obzira da li radite i ne mozete nikada da se vratite na drzavno, plus ako odete na porodiljsko sa tim privatnim, dobijete jednokratnu pomoc od 220Eura i to je sve, narednih 12 meseci nemate platu ni onih 60% koje daje drzava u slucaju drzavnog osiguranja. Pomenuo je neko i nove automobile, preko 60% novoregistrovanih automobila u Nemackoj su sluzbeni automobili i tu se vrte najvece pare u autoindustriji, ispada da sami za sebe proizvodimo i sami sebi dajemo te automobile na lizing. Ovaj decko gore sto pise o Nemackim bolnicama, kad si vec bio na praksi,mogao si i da se raspitas otkud tolika briga za pacijenta — jer bolnice su ovde biznis i cim dodjete u bolnicu, oni ce da vam urade i potrebne i nepotrebne analize i ucinice sve da ostanete para dana kod njih, jer ce to debelo da naplate od vaseg osiguranja. Ukoliko bolnica nije profitabilna, zatvara se, nikog ne interesuje koliko je pacijenata spasila, jer vise para uzimaju na analizama i snimanjima. Zatim, ovde se ne dobija specijalizacija koja se zeli, vec samo ona koju Nemci nece tj ona od koje nema leba privatno, vec se mora raditi u bolnici. Plata lekara specijaliste je zakonski odredjena i iznosi od 4900 do 5500 Eura za lekare sa iskustvom bruto iznos, neto je od 30 do 45% manji, pa izracunajte koliko vam godina treba za onu neku kucu u Nemackom selu. Nikako da ne zaboravim, da se i ovde itekako zaposljava preko veze, da na dobrim mestima rade doskolovani ljudi, da se kriza itekako oseca i da nista nije onako bajno i sjajno kako pojedini od vas pisu i kako se moze cesto procitati po novinama. Pa o kom blagostanju vi pricate, zvanican podatak je da je ovde 15 miliona stanovnika oko granice siromastva, i isto toliko tik iznad te granice, a to je preko 35% stanovnistva koje je siromasno, 30% zivi prosecno, 15% je visi srednji stalez, 15% je bogatih i 5% super bogatih zvanicne statistike. Bez da me bilo ko pogresno protumaci, ne kazem da je u Srbiji med i mleko, ali verujte da razlika u standardu izmedju Srbije i EU nije veca od 20-30% tako je uvek i bilo, a i bice. Mnoge komentare nisam citala jer me ne zanimaju prosto zato su su svi isti a mislim da vecina nije bila nigde preko. Ja jesam i radim u Austriji ali odbila sam da zivim-imam posao koji mi to omogucuje.. Takodje odbila sam u Nemackoj stalni posao mnogi verujem da bi od srece skakali u vis da su bili na mom mestu,U vreme bivse Jugoslavije u inostranstvo su odlazili-NERADNICI I TESKA SIROTINJA I TO JE CINJENICA jer bilo je posla i moglo se raditi po celoj drzavi,U Zapadnoj Evropi uvek si gradjanin drugog reda. Zalosno je sto ne znamo vecina naroda-ceniti i voleti zemlju u kojoj zivimo! Ali neko kada oboli od zla ne mpze realno da gleda na stvari u drzavi na ispravan nacin. Cena kvadrata u Bg a da stan ima smisla, ima dobru lokaciju i kvalitetnu gradnju, tako da se isplati izdavati ga je od 1500 do 2000 Evra ima i za 1200, ali taj stan mora da se renovira. Ako uzmemo ta tri stana od po 60 kvadrata sto je slozicete se ipak daleko od dovoljnog za porodicu 21-og veka , dobijemo cifru od oko 200. Sad uzmemo tih 10 godina, sto je samo 120 meseci i samo nam se kaze da mesecno mora da se stedi oko 1700 evra. Verujte mi da je to za preko 95% nasih sunarodnika koji rade i zive u inostranstvu naprosto nemoguca misija. Jos jednom da ponovim i da se slozim sa Vasilisom, potpuno pogresna predstava vlada u Srbiji o zivotu i zaradama u inostranstvu. Тема која ме одавно држи ноћу будним. Ја сам вани, случајем околности већ неко време. И слажем се, може се и из Србије пословати и то говорим свима. Међутим, мој лични конфликт је са културом која је на жалост, једина коју ја познајем. Волео бих да сам могао видети и тај социјализам и радничко самоуправљање. Не мора неко бити у Србији да би био Србин. Заправо, Србин сам 100% али Србија није моја земља. То што се данас зове Србија је присиљено мени, етикета у пасошу. Рођен сам Југословен са једним скроз другим скупом вредности. Сама земља данас не представља много. Ретко кога је брига чак за своје двориште. Да не спомињемо зграде о којима се станари ни најмање не старају. Па дајте људи да се договоримо да средимо, да живимо боље? Као да се људи се у Србији сраме свега што је српско. Купују туђе, пљују домаће, вреднују само оно што је вани. Наше излоге ломимо, прљамо зграде, бацамо смеће по улици. Само стране фирме имају памет, домаћи су сви лопови и незналице. Срби у Србији сами не доживљавају Србију као своју земљу и не вреднују свог ближњег. Пробао сам много пута поставити пример, али сам само упадао у дубље конфликте. Вратио се из Америка пробао. Вратио се из Немачке пробао…Неможеш живети тако што маскираш и кријеш то што јеси. Каква је то слобода, на крају постанеш и ти исти. И да се разумемо оно што већина не разуме: Србија НИЈЕ Београд. Београд је око 0. Довољно је данас ући у трамвај и осмотрити ситуацију. АЛО бре, твој је трамвај! Ти га плаћаш, и твој отац, и твоји су дедови дали животе да би се ти могао возити тим трамвајем…. Џаба, само ја трошим живце. Док та свест и скуп вредности не заживе у Србима, нема никакве Србије. Ретко ко од Срба и зна нашу историју. Све се данас некако политички и историјски врти око Косова мртве територије , а оно што нико не види јесу живи људи. Наши преци нису никада ратовали ради територије већ идеологије слободе и српства. А ми данас дадосмо слободу свести и српство, а ратујемо ради територија…. Није ни све у парама. Видите, грешка је што се сви фокусирају на новац. Треба се фокусирати на СТВАРАЊЕ ВРЕДНОСТИ, а ако је стварно вредност, људи ће је ценити више но свој новац. То је нажалост виша математика нажалост чак и на економским факултетима у Србији. Некако би сви да имају станове и пију кафе цео дан. То је та култура са којом ја лично имам конфликт.. Не постоји звање, само привремена шљака за већину. То све ствара јако лоше људе, јер се цео систем вредности преокренуо. Рад је створио човека, а нерад изумрле врсте. Што се тиче времена, све је релативно. Моје искуство каже да је све исто, само се пропорције мењају. Овде у Швајцарској је све x10, трошкови и зараде, па на крају ипак буде мало боље овде. Зависи од личне ситуације наравно. То што мислимо да је добро радити за странце из Србије је јако лоше. Узимају сву вредност и време образованих људи које је Србија наши сељаци заправо! Schumacher да би сте разумели о чему говорим. Ја сам вани, како бих остао то што ја сматрам да значи бити Србин и како би моја деца то могла постати. Моја деца уче Српски а поред тога и друге језике. На крају крајева, све зависи од става. Ја се само надам да ће будуће генерације у Србији бити од мало шире свести, како би било безбедно вратити се и остати нормалан. Нажалост, ту ја немогу ништа допринети. За промену културе, морају проћи генерације… Ја сажаљевам све нас који живимо вани. Тужно је и тешко напустити своје корене, укусе, мирисе, идиле. Међутим, историја нас учи да управо због таквих људи данас Србија и постоји… Битно је остати Србин. Свет је данас раван. Zato se niko ne vraća. Ovde u Engleskoj gde ja živim ne postoji maltretiranje na poslu. Englezi su izuzetno saosećajni ljudi, i bolje tretiraju Afrikance i Pakistance, nego u Srbiji majka rođenu decu. Raduju se tuđem uspehu i tuguju sa onima koji su u nevolji. Niko ni na koga ne galami, niko se ni sa kim ne svađa, niko nikog ne kritikuje, niko nikom ne soli pamet, niko nikom ne stoji iznad glave… Ne biti nasmejan je nešto krajnje nepristojno… Tačno je da čovek oseća neopisivu tugu kada napušta svoju rodbinu i prijatelje, ali ja istu takvu tugu osećam i kada neko od mojih kolega napusti posao. Nije istina da je sve u inostranstvu skupo. Normalna dnevnica je oko pedeset funti, a par cipela košta oko dvadeset funti. Cena hrane i odeće je zanemarljivo malo veća nego u Srbiji, a ponešto je čak i jeftinije. Sniženja i rasprodaje su česta pojava, tako da se hrana često može kupiti po deset puta nižoj ceni od normalne. Polovni automobil koji u Srbiji košta dve hiljade evra, u Engleskoj se može kupiti za petsto funti, što znači da je dovoljno raditi pola meseca da bi se kupila polovna kola. Za onog ko ne bira, pronaći posao je neverovatno lako. Ako neko pokaže samo malo dobre volje, imaće toliko posla da neće moći da se odbrani. Istina je da mnogi žive u jako lošim stanovima, ali to su uglavnom oni koji štede novac, jer planiraju da se vrate u Srbiju. Čak i oni koji u Engleskoj rade one najmanje plaćene poslove mogu sebi da priušte da godišnji odmor provedu u Španiji, Italiji, Maroku, Pragu, Budimpešti… Dakle, nije istina da ko radi u inostranstvu nema vremena za zabavu, ali se zna kada se radi, a kada se zabavlja. Englezi ne mrze strance. Da ih mrze, ne bi se ženili i udavali sa strancima. Englezi mrze neradnike, divljake i mutivode. Vredni radnici su izuzetno poštovani. Ako je neko osetio da ga Englezi mrze, neka se zapita zašto ga mrze. Ako je neko planirao da RADI u inostranstvu, taj treba da dođe. Naravno, i onaj ko radi u Srbiji kao zamenik savetnika ministra za kulturu, ne treba da dolazi u inostranstvo. Neće mu ovde biti bolje nego kod kuće. Kako se ko snadje u inostranstvu najvise zavisi od toga kakav je taj neko ko se iseli, a ne od zemlje u koju ide. Zivim u Nemackoj i ne bih se nikad vratila u Srbiju. Volim u Srbiji da budem, bas to sto si i ti u inostranstvu — turista. Mada se prvih sedam dana nerviram na sve moguce bezobrazluke koje dozivim, ali posle se naviknem. Ali ziveti u Srbiji je isto kao i u inostranstvu — druga prica. Ja sam otisla posle zavrsenog fakulteta i par godina radnog staza, gde sam morala da cupam lukavstvom svoje zaradjene pare od gazde koji ih je razbacivao radije po ljubavnicama. Isla na razne razgovore za posao, ozbiljan posao, gde mi je izmedju ostalog postavljeno i pitanje ako odem sa sefom na sluzbeni put i ima samo jedna slobodna soba, sta bih radila? Od raznih firmi gde sam radila samo u jednoj jedinoj je bio bitan posao, sve ostalo Znaci nije da nisam okusila zivot u Srbiji. Moj odlazak nije bio planiran, ali se desio. Naucila sam jezik dobro — sto vecina ne uradi, pa zivi zbog nemogucnosti komunikacije u getu. Kad sam videla vecinu tog srpskog polusveta koji zivi ovde — shvatila sam da ono sto Nemci misle o nama i nije tako lose. Ima naravno, onog pogleda sa visine kada im kazes da si poreklom iz Srbije. Ali do sada nisam dozivela da kada te ljudi bolje upoznaju taj pogled i ostaje. Posao — ono sto je najbitnije — uzivam da radim, dobro je placen, dobro regulisan, atmosfera opustena. Plata stize na vreme, ne moram nikog nista da molim. Ne moram da delim sobu, a ni bilo sta drugo sa sefom. Privatno drustvo je raznovrsno, nesto Srba, nesto Nemaca, nesto nekih drugih egzoticnih stranaca — biranje po licnosti a ne pasosu. Mogu da radim sve sto sam radila i u Srbiji: da idem u pozoriste, muzej, na koncert…. Nista mi nije uskraceno. Niti me ko gleda popreko. Kada sam se porodila par godina nisam radila — placala drzava. Tog luksuza u Srbiji nema, a mom detetu je sigurno znacilo sto je mama bila s njim. A posle obdaniste, sto je po meni super. Potrebni su mu vrsnjaci, a ne samo baba i deda. Moje posecujem par puta godisnje. Sem prijatelja i porodice ne vezuje me za Srbiju nista vise. Moj dom je sada ovde. Moje dete prica bez akcenta i srpski i nemacki. Otvorena su mu vrata svuda, moze jednog dana da bira da li ce da zivi ovde, u Srbiji ili bilo gde na kugli zemaljskoj. Sve u svemu, mislim da preko treba da ode samo onaj ko je za to sposoban, da ne cvili za nekom iluzijom, ko moze da izgradi zivot kakav mu odgovara bilo gde, ko je sposoban da stekne nove prijatelje, pusti novo korenje. Ostali bolje da ostanu gde jesu. Nije ni to tako lose. Ali pokušaću ipak nešto važno da istaknem … Nisam došao da ispravim autora teksta, već masu ljudi koja je krenula da navodi sve moguće loše slučajeve koji se dešavaju kod nas. Priznajem, nisam čak ni pola komentara pročitao ali tačno znam ostatak. Autor je vrlo inspirativan tekst napisao i dao vam sliku koju mnogi ne vide jer je mnogo lakše kukati i ne preduzeti ništa. Svakako ima mnogo loših stvari koje nisu spomenute u tekstu, a koje su pojedinci navodili u komentarima. Tako smatram da je totalno pogrešno mišljenje koje sam nekoliko puta mogao da pročitam u komentarima pre ovog, da ukoliko nisi u IT oblasti, da nemaš šanse u Srbiji. Jel si uopšte pokušao da smisliš neku ideju? Da započneš nešto profitabilno? Da smisliš nešto novo? Sa frizerskim salonom ili mlekaricom sigurno nećeš mnogo para namlatiti ni u Americi, a podjednako je teško pokrenuti profitabilan biznis gde god da si jer porez tu uopšte ne igra ulogu. Sa druge strane, koliko vas je primetilo da se kod nas redovno na jednoj raskrsnici načičkaju po 5 pekara, pa im nije dosta i otvore i šestu? Zamislite da je otvaranje firmi još jeftinije kod nas, pa onda bi svi bili preduzetnici. Što je još luđe, evo već koju godinu za redom viđam da PKS daje nepovratna sredstva za investiranje u materijale prilikom pokretanja takvih radnji. Jeste činjenica da je administrativni sistem katastrofalan i da je mnogo papirologije potrebno da bi se išta učinilo, ali to uopšte nije velika prepreka kao što je mnogi dižu u nebesa. A tek koliko opraštaju inspekcije, pa to je čudo. Pa da se vratim na pitanje — jel si uopšte pokušao da smisliš neku ideju? Frizerski salon nije ideja. Da bi Srbija bila na većem standardu, potrebno joj je više izvoza. Nismo mi krivi što smo dogurali na poslednoj lestvici ovog katastrofalnog monetarnog i kapitalističkog sistema. Srbija, kao i bilo koja država sa sistemom centralne banke, ne sme da odštampa novac. Može samo da dobije pomoć MMF-a ili investicionih fondova za razvoj koji mora otići u obliku investicija koje mogu vratiti novac uz kamatu. Dakle, ukoliko država ne vidi da tvoja firma može kasnije podići izvoz ili jednostavno plaćati porez više nego što je prosečno očekivano, tu nema interesa. Koja je tvoja ideja? Frizerski salon ili možda iBikeBelgrade? Čovek je došao iz Holandije sa vrlo malo novca i otvorio firmu koja se bavi turističkim obilascima Beograda na biciklama. U roku od 4 godina je već imao dovoljno novca da investira u otvaranje istih takvih firmi u Novom Sadu i Budimpešti. Danas investira u internet marketing kako bi se još dalje probio na izuzetno konkurentnom tržištu Budimpešte, jer su tamo za razliku od nas uvideli potencijal turizma … a Budimpešta je samo hladniji Beograd. Frizerski salon ili Moritz Eis? Danas je Moritz Eis poznat domaći brend koji ima čak 7 radnji otvorenih u Čileu. U Japanu je pravi haos za Bakinom Tajnom koja je krenula na smederevcu. I vi još uvek smatrate da je IT jedina mogućnost? Imas kucu svoju ali nije tvoja. Placas porez 0k0 6. Ako jednom neplatis odmah ti naplate duplo,nema oprastanja. U intersu im je da imas kucu zato sto im placas ogroman porez. Ako nemas da platis uzmu ti kucu odmah! I ostanes na ulici. Nije vazno sto si ulagao u kucu,napravio tamo bazen ili nesto slicno. Ode kuca za cas! Ti iako si vlasnik ustvari je samo pozajmljujes od drzave. Zakoni su strasno strogi a kazne katastrofalne. Moj sin u skolici je ubo jednu devojcicu grafitnom olovkom u ruku. Imala je samo malo crveno. Daleko od toga da je krvarila ma ni slicno. Odmah dosla policija i doktor ko da umire. I odmah obeleze dete u ovom slucaju mog sina kao potencijalnog buduceg kriminalca kad odraste. U srbiju si deca porazbijaju noseve i nikom nista! Imaju nenormalne zakone ma ludilo. Ali na primer nije istina da sam za skolu engleskog placala.